„ЧЕДОМОРКА“ роман Наде Петровић

„Моја књижевна деца ће имати родитеља“.
Одушевљена књижевном критиком романа Чедоморка, Нада Петровић овим речима завршава поговор у свом делу. Радост коју делимо са њом безгранична је.
Остало је на нама, читаоцима, да своје импресије, осећања, чуђења, сазнања, свој рацио, искажемо на свој, свакако јединствен начин. Онако како и колико познајемо кретања у савременој књижевности. Није могуће казивање о Надином роману без познавања опште тенденције у људској комуникацији. Кратка форма, прича или роман, код Наде има моћ дијаманта „да реже предмет из камена“, да при том „сачува драму кадру да достигне интензитете и мудрост највишег ранга и формата (мр Драгољуб Стојадиновић)“.

 

Нада Петровић живи и ствара у Крагујевцу.
До сада је објавила пет књига поезије и то:
Додири, Змај, Крагујевац, 1995,
Раскућене речи, Апостроф, Београд, 2004,
Дивља трава, Интелекта, Ваљево , 2004,
Преко прага речи, Интелекта, Ваљево, 2009,
Играчи и играчке, , Интелекта, Ваљево, 2013. и
Реч у збегу, збирка прича, СВЕН, Ниш, 2018. године.
Освојила је више награда на конкурсима за поезију.
Члан је УКС од 2004.године.

 

 

Савремени живот људи оптерећен је мноштвом информација. Оне се не могу примити у обиму који превазилази моћи људског ума. На крају и схватања. Старе цивилизазије су биле привилеговане у погледу обима информација о свету који их окружује. Наслов есеја упућује на помисао да оптерећени људски дух може да буде збуњен у најблажем смислу. Извесно болестан због мноштва избора информација, или оптерећен вишком емоција! Тежња човека и свега живог је да одржи равнотежу духа, насупрот силама које разграђују материју а са њом и дух. Та непрестана борба је још увек у корист опстанка живота. „Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се живот који се, изубијан и рањив, под црним сунцем одвија и разбија, може – несумњивом списатељском вештином – преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо (мр Душан Стојковић)“.
Од постанка људске цивилизације до данашњих дана, тема живот никада није испричана на Надин начин. Живот је плач, смех, ћутање, бол, одрастање, морање, глад, вера и празноверје, воденица у којој се поред брашна рађа и умире, вира и извире нада и смрт увијена паучином устајалог и мемљивог воденичног мрака и савести. Живот је прича кратог даха, на парче, скинута са диктафона Брацковог, као удах асматичара уз често закашљавање. Кад је снага и нит скоро покидана, прича из сувог улази у блатњав део калдрме живота, па тече… тече ко планински поток, да би равницом недогледном и заморном била мирна, тек да се уздахом суза заустави!
Кад је суза застала а очи избистреле у роману запажају музику народног говора. Тече прича онако као кад сте на неком прелу. Чујете милозвукове српског језика којим се једино могу означити јад, дерт, морање, мука и стрњика, урота и мемла воденична у којој се вода и чегртаљка оглашавају и кад се жито али и живот меље. Запажа се традиција која није устукла под навалом информатичке писмености. Напротив. Као и у античка времена па кроз читав средњи мрачни век све до данас, Софке у лику многих несрећних кћери са или без мираза бивају везиване браком за недостојне мужеве, децу, којима се „ни гаће нису испуниле“ у разне Доњаке, Буштрања… Ти „мужеви“ спавају, кад су кући, на средини кревета а млада, на ивици, једним гузом док седи и размишља како, са ким ће делити своју чежњу , живот, терет… Кад ти мужеви одрасту не поштују „своју“ младу, узимају је на брзину и на недоличан начин. Она је и тиме „задовољна“ што се сетио да постоји. Не зове га „свијим човеком“ дуго, док им подмладак не стигне, а и онда је сама у бризи за одрастањем порода. Ако је мушко, старање је колико толико заједничко, ако је женско то је проблем који се у многим културама завршавао у тајности, тамо у некој воденици док чекетало и камен праве буку. Избор ове животне појаве за тему романа није чудо за аутора попут Наде. Осим што је изузетан писац, она је мајка два сјајна детета. Њој је појава чедоморства могла бити блиска као жени из народа. И из литературе је могла да сазна, да су женска чељад нерадо дочекивана у традиционалним културама. „Примери хомицида новорођенчади могу се уочити током целог људског постојања. Током историје чедоморство је примало различите облике“*
Нада је свој роман Чедоморка ткала домаћом пређом са много боја. Углавном, између два умора или између два надошла бола. То је прилика да и читалац у паузи ишчита још једном предходни део, да се увери – је ли могуће све то да се утка тако густо у реч, реченицу, кратку једностраничну прчу. Тако јака емоција, тако јаки бол, тако много живота на малом простору. А тишина се чује иза сваке приче. Јача је од лупања срца које подивља од ужарене, јаке, под „црним сунцем“ видљиве и данас људске драме. Читалац у улози Брацка доживљава драму. Слуша (чита), ослушкује, наслућује, промашује прогнозу будућег обрта… Седа, устаје са столице, тражи предах да срце не искочи, тражи марамицу, кашље да сузу лакше прогута, бележи, памти…
Јединствена нарација, проза са елементима поезије у којој доминирају песничке слике, поређења. Цео роман је песма народног говора. Лирска форма приповедања доминира. Приповедач у првом лицу представља радњу, преко лика жене на умору. Слушалац је стрпљива фигура оног који прима радости и све туге приповедача. Али је непрестано ту. У преносном значењу Брацко је и читалац коме се приповеда једна тешка животна драма. У средишту организације романа је сам субјекат. Прича је фрагментална. Аутор инсистира на душевим збивањима у главном лику. Поређења са природом појачавају збивања у личности која приповеда: „А глас јој је био ко да јој га славуј дао. Чис ко кладенац. Душу да разгали, бриге да одагна. Лакше се уз њену песму и терет носио и глад подносила“ (Божана, један од ретко добро извајани лик несрећне жене, која је била терет породици! Као и лик Марике „на зор у кућу приведене“)
„ Дошо драги да те кући води,
Да те кући води;
Узео те за те беле руке,
За те беле руке;
Метнуо ти златне белензуке,
Златне белензуке…“
Тај накит на руци, наруквица – белензук, има традицију. Млада се дарује сребреном или златном наруквицом у виду ситних, финих, руком израђених беочуга повезаних у двоструке, троструке или вишеслојне ланчиће на украсној платненој позадини. Тиме се околини даје на знање да је удата – везана, да није више слободна, неудата девојка.
И сад, после затварања корица одзвања глас песме, „чис ко кладенац“.
Персонификација је честа. Вир у коме се утопила Марика „у највећу припеку водена магла (се изнад њега) диже“ а да то личи на набујали стомак породиље Марике која се у њега утопила!
„А тад ( кад је Божана по васцелу ноћ виленила) ни птице у оближњи шумарак нису могле да заспу. А ни стока у шталу…“
Ретки тренуци узбуђења у тој неприродној брачној вези јачали су дух главне личности. Дух коме је било довољно само неконтролисано стезање њеног рамена, да осети привремено блаженство мушког додитра, па да у тренутку заборави све муке које је преживљавала у његовом присуству а нарочито вишегодишњем одсуству. „Сад си моја жена – рече“, речи су које је дуго чекала. Такође, чин рађања прве кћери, лепе као лутка, радост је мајке којој је била потребна да би остала нормална. Мрачни тренуци чедоморства које врши на наговор мужа ( Ако буде женско!), остављају последице. Није осуђена званичном одлуком али потреба да се исповеда говори о њеном стању духа. „Камен од срце никако да јој спадне…“, „он није остарео него да је мени душа стара од како се из воденице с празне руке врнула“. Кад чује воденично камење, стаје на обалу и погледом тражи давно одбачено чедо. „ Онда почнем да правим венчићи од траву и цвеће и у воду их спуштам… „Да ми се окитиш, да ми будеш лепа…“ „Да ми се окитиш …“ „Да ми будеш лепа…“
Упалите свеће за све кости расутих беба, за све душе њихових мајки које су чедоморство урадиле у посебном стњу, одмах по порађању, на наговор средине и најближих, којима су незнање и сујеверје откинули део памети. Упалите свеће за судбине безимених душа које можда лутају и у вашем окружењу.
Захвалите Нади на храбрости и умећу да романом Чедоморка овако драматично опише део
животне стварности о којој се у јавности спорадично или штуро извештава.

Душан Ђорђевић Нишки

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.