Некада су ћирилицу склањали ради југословенства, сада је склањају ради ЕУ

ИНТЕРВЈУ: ИСТОРИЧАР СИНИША СТЕФАНОВИЋ О ЋИРИЛИЦИ У СРПСКОЈ ДРЖАВИ И СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ

* Молим онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард наше ћирилице успоставио Растко Немањић и нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, па тај стандард да мења

* „Надам се – не крије Стефановић – да они који одлучују неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска (према праву које су Хрвати изборили од Угарске 1892.) и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске, где је и усвојена као закон“

* Краљ Александар покушавао је да направи нову нацију Југословена, а у периоду после Другог рата су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Новосадски споразум покушава да то понови, али не успева

* Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе

* ЕУ декларативно има неки сет вредности, али се чини да ни сами не знају које су. Схватили су да код нас постоји безакоње и понашају се безаконо. С друге стране, дозвољавају својим државама, као Естонија, да у погледу права, нарочито језичких, руске мањине праве такву кризу која изазива нагомилавање трупа. Дакле: и то је ЕУ! Ако су то европске вредности, онда: шта су ту вредности? И да ли се оне примењују за једне онако, а за друге овако? Молио бих некога да ми да документ у коме се наводе европске вредности у погледу писма, језика, мањинских права и да ми покаже примере у упоредном европском праву. Домаћи заступници, изгледа, имају довољно новца да ангажују људе и то прецизирају … Ја немам

МОЛИМ онога ко буде одлучивао о положају ћирилице у будућем уставу Србије, да разуме да је стандард српски језик – ћириличко писмо успостављен у време и, готово несумњиво, радом Св. Саве. Нека добро размисли да ли је већи од Светог Саве, да тај стандард мења – каже у разговору за Факти Синиша Стефановић, историчар о положају српске ћирилице у очекиваним уставним реформама

Стефановић подсећа да је Европска комисија 2015. године тражила од Београда да члан 10. Устава измени премапрепорукама Венецијанске комисије из 2007. године. Уколико би том захтеву било удовољено „Тиме ће хрватска латиница, која је до сада била писмо мањине, хрватске и бошњачке, са ћирилицом постати равноправна (у српском језику). Неминовна последица ће бити ново потискивање ћирилице у Србији, иако је она писмо већине“.

И додаје: „Члан 10. Устава каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“, а „службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“. Ја сматрам да тај члан и треба да буде промењен, али тако да се изменом направи јасна разлика између писма већине и писама мањина. То би се постигло уметањем речи „њихових“ и гласило би: „службена употреба других језика и њихових писама уређује се законом“.

„Надам се да они који одлучују неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо. Ова коју покушавају да нам наметну је генерички хрватска и у свим правописима хрватског језика се наводи као хрватска латиница коју је развио Људевит Гај, а коначну форму је дао Иван Броз 1892. на захтев Сабора Хрватске. Тако је успостављена веза државе, језика и писма. Покушај Ђуре Даничића да направи варијанту латиничког писма тиме није успео. Дакле: латиница никада није постојала у српским стандардима. Само у југословенским и није део српске културе, него хрватске и југословенске.“

У српском правопису до југословенства никада, а ни тада, није дефинисано да је латиница писмо српског језика. Чак ни у Новосадском споразуму, који се односи на српскохрватски, односно хрватскосрпски, то не пише.Каже се да је „равноправна употреба“ у јединственом језику, али не и да се српски има писати латиницом. Хрвати су се 1971. повукли из тог споразума, а Срби су га задржали.

Синиша Стефановић; фото: Факти

 

ФАКТИ: Како је Југославија и југословенство видело ћирилицу и које су данашње последице таквог статуса?

– Ћирилица је у СФРЈ била проглашена шовинистичким писмом. Систематски је потискивана. То се види и у графиконима које објављујемо уз разговор. Иза тога стоји лењинистичка доктрина да је већински народ који је кичма целог царства уствари угњетачки народ. Да је и његова култура угњетачка. Тако и са Југославијом. Тиме је и ћирилица, као изузетан знак српске културе – угњетачка.То је кључно питање.

Имате период када је краљ Александар покушавао да направи нову нацију Југословена и имате период после Другог рата када су, исто тако, Новосадским споразумом, покушали да направе, са другог полазишта, нову нацију Југословена. Равноправност латинице и ћирилице у Југославији је предвиђена већ Крфском декларацијом. Стојан Новаковић је подразумевао да ће и Срби и Хрвати подједнако читати оба писма. То предвиђа и Новосадски споразум. Међутим, језичка политика краља Александра и унитаристички концепт нашао је реалног израза у ономе за шта се залагао Скерлић: имате српски језик и екавицу, али писан латиницом. Ја то зовем Скерлић-Ранковићевски концепт. Управо је то оно што је највише нервирало Хрвате, што се види у „Декларацији“ из марта 1967.И Хрватима и Брозу је био непожељан. Када су се Хрвати извукли из Новосадског споразума, добили су један специјалан језички статус, а Срби су остали у српскохрватском. Још 1967. је било дефинисано како ће се Србија понашати у том погледу (а то ћете сами наћи у анкети из 1971.). Положај је био одређен вољом ЦК Савеза комуниста Србије поводом одговора групе књижевника на Декларацију“, документ „Предлог за размишљање“.То мишљење називам „државно-партијским“.

Употреба ћирилице пада стрмоглаво од октобра 1944. године. Графикони показују да је до 1967. био толики пад да је до краја процеса уставних реформи 1972. године (Амандмани на уставе СР Србије и СР Хрватске) била ситуација коју Павле Ивић („Српски народ и његов језик“) описује као „двоструку предвојеност српског језика“: и ћирилица и латиница, и екавски и ијекавски.То сви треба да знају  и да прихвате да би се очувало културно јединство српског народа. Он говори о културном јединству у двострокој предвојености пошто је 1967. покушај повезивања српског и ћирилице проглашен шовинизмом.

Поставља четири сегмента исте целине да би се супротставио ономе, како је то већ Стипе Шувар говорио 1967. када је тврдио да је хрватски језик ијекавски и латинички. То је последица Новосадског споразума из 1954.Партијски задатак да тај споразум буде створен добио је Владимир Бакарић, док је главни писац и редактор био Јосип Хам из Загреба.

Графикон за Војводину показује да је имала преко 60 одсто штампаних издања на ћирилици до 1971, а од када је АП добила право да регулише употребу језика и писма креће оштар пад. Иначе, правној пракси је страно како АП може да регулише службени језик и писмо: то је прерогатив државе. За то право, добијено 1972. и 1974. данас се залаже заступањем идеје и захтевом за увођењем „латиничког писма српског језика“.

 

ФАКТИ: Шта је „латинично писмо српског језика“, ако кажете да ми немамо латиницу?

– То је израз – то није појам – који је 2007. године убацио Ранко Бугарски у тексту у коме каже да је најбољи језички систем био онај из 1974. Када отворите његову књигу „Писмо“, где се стално позива на грађанско, комуникацију, толеранцију, видите да је то целина. Латинично писмо српског језика не постоји, није дефинисано. Једина латиница за штокавски језик је она која коју је 1892. у свом стандарду хрватског језика дефинисао Иван Броз. Ми смо дефинисали ћирилицу. Прво Св. Сава, а онда 1894. Стојан Новаковић својим ћириличко-екавским правописом. Следећи пут је дефинисана као таква новим Правописом Матице српске и Уставом 2006. године. У њему пише да су службени језик и писмо у Србији српски језик и ћирилично писмо.

 

ФАКТИ: И тако долазимо до још једног појма који задаје систематски ударац ћирилици, а то је појам „јавне употребе“, којим се заобилази Устав, а што је учинио Уставни суд?

– Да. Кад се правио 10. члан направљен је компромис. ДСС је ишла за моделом који је употребљен у Хрватској, где се одређује службено писмо и језик, а за мањинска писма и мањинска права постоје органски закони. Проблем је у томе што је наш закон написан 1991, за устав из 1990, а његови основи се налазе у амандману из 1989, који предвиђа службену и јавну употребу језика и писма. Само у Уставу СР Хрватске (амандман из 1972.) из 1974. имате јавну употребу која служи као сурогат службене. Предвиђање да се службена употреба на неки начин ограничава у раду институција, а да је све друго између тога и личне употребе једно празно поље, није радило ни у Хрватској. У „јавној употреби“ је био хрватски књижевни језик, а његов је стандард латинички. Код нас је у то празно поље упало све што видите.

Врхунац тога је што је Уставни суд децембра 2013. године пресудом (Д. Лековић против Закона о трговини) вратио, односно својом дефиницијом поново увео јавну употребу.Повратак „јавне употребе“ гура латиницу у ћириличко подручје, односно ограничава употребу ћирилице само на службену. У Хрватској се од Устава СРХ 1974., употреба ћирилице своди на то да се на њој издаје само Службени лист.

Наши лингвисти су 2007, након много дебата закључили да (то се налази у записницима Одбора за стандардизацију српског језика) не могу да закључе шта је тачно то. Разборит човек би помислио да судија Уставног суда треба да зна шта је то тачно када каже „јавна употреба“. А она нема дефиницију! Служила је као лењинистички оправдан сурогат службене употребе. Код нас се користи као нешто што је између службене и личне употребе. У упоредном европском праву, колико ми је познато, нема „јавне употребе“.Овде је има и она је рупа кроз коју латиница улази и руши став први данашњег Устава Србије. Све на основу Закона из 1991, који је писан за Устав 1990. Дакле: то је подвала.

 

ФАКТИ: Који су били мотиви Уставног суда? Политички?

– Судија је увео у пресуду нешто што не постоји у Уставу (као што је Уставни суд мало раније увео и латиничко писмо српског језика, премда ни то у Уставу не постоји), зато да би удовољио захтеву Војводине, односно тадашње (2008.) већине странака, за увођењем латиничког писма српског језика у покрајински статут.

Подсетићу да израз „латиничко писмо српског језика“ налазимо само код Р. Бугарског, упркос правопису српског језика, упркос одлукама Одбора за стандардизацију, а примењен је пошто је Србија још у положају да се идеолошки тумаче и право и правопис, и све остало.

 

Тако смо и дошли у катастрофалну ситуацију да Европска комисија и Венецијанска комисија одбаце члан 10. због угрожавања мањинских права! Цитирам: Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. Одакле писмо којим пише већина угрожава мањинска права, под оправдањем да већина мањина више воли латиницу?И коју, тачно? Бесмислица!

 

ФАКТИ: Шта предлажете?

– Комисија Одбора за стандардизацију српског језика је 2004. године предложила Нацрт закона о службеном језику и његовом матичном писму, писаног за начело Устава које каже: српски језик и ћириличко писмо. Тај нацрт је после 2008. нестао у процедури. 2006. године је дошао нови устав, па су се морали писати нови закони и дошла је прерада закона писаног за амандман из 1989. Мој предлог је да се у члан 10. убаци реч „њихових“ и да се усвоји нацрт из 2004. Тако ће нестати мит о јавној употреби језика и писма и неће постојати могућност да се лако изврдава слово Устава. Јер се ДС, која се 2005. у нацрту Устава одредила за ћирилицу и латиницу, користила несавршеношћу тог другог става члана 10. да би гурала латиницу. То је безаконо или полузаконо стање, са идеолошким разлозима. Некада се ћирилица склањала ради националног јединства, сада ради ЕУ. Писмо нијесамо одраз језика. Оно је много шта друго. Језик се мења на један начин, он је гибак, а писмо је чврсто, оно је стандард који не може сам од себе да се мења нити развија.

 

ФАКТИ: Ћирилица је преживела и бруталне забране…

– Покушаји забране Вукове ћирилице су били у контексту велеиздајничког процеса 1909. Потом, у Хрватској, анектираној Босни Херцеговини те Србији у време окупације у Првом светском рату, када је увођена латиница, а ћирилица (не Вукова него црквенословенска) је остављена само за богослужење. У Бугарској окупационој зони наметана је њихова варијанта и у првом и у другом рату. Прогоњена је у НДХ. Потискивање ћирилице је потискивање културе.

 

ФАКТИ: Који положај заузима сада?

– У Републици Српској је избачена из Устава као одредница службеног писма РС одлуком Високог комесара. У Црној Гори, која је ван мог фокуса, уведена су два нова знака и направили тако нову азбуку, али и абецеду, будући да су, макар номинално, оба писма равноправна и у службеној употреби.

У Хрватској је положај ћирилице био и јесте веома, веома, компликован. У Меморандуму САНУ наводе се бројне одлуке које су требало да бране ћирилицу, а 1967. Срби кажу да говоре хрватским језиком и пишу латиницом. Не знам шта се тачно догодило у међувремену. Питање положаја српског језика и писма у Хрватској је посебно питање.

 

ФАКТИ: Зашто ЕУ то „гура под тепих“? Зашто Хрвати никада нису добили „препоруку“ којом би се реално поправило стање права Срба?

– Правило ЕУ је да све државе самостално уређују питање језичких права – својих и мањина. Кад су лупали табле (у Вуковару), они су рекли: то не спада у надлежност ЕУ, него државе чланице. Оне проблеме треба да решавају у складу са „европским вредностима“. ЕУ декларативно има неки сет вредности, али се чини да ни сами не знају које су.

Схватили су да код нас постоји безакоње и понашају се безаконо. С друге стране, дозвољавају својим државама, као Естонија, да у погледу права, нарочито језичких, руске мањине праве такву кризу која изазива нагомилавање трупа. Дакле: и то је ЕУ! Ако су то европске вредности, онда: шта су ту вредности? И да ли се оне примењују за једне онако, а за друге овако?

Молио бих некога да ми да документ у коме се наводе европске вредности у погледу писма, језика, мањинских права и да ми покаже примере у упоредном европском праву. Домаћи заступници, изгледа, имају довољно новца да ангажују људе и то прецизирају … Ја немам.


(Како се г. Стефановић у интервјуу позива на бројне документе и другу грађу, део можете пронаћи овде: Запрокул.орг)

Разговарала: Диана Милошевић

Извор: Факти

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.