НАСИЛНО ИЗНУЂИВАНА ЉУБАВ СРБА према хрватској латиници

1. За насилно изнуђивање љубави Срба према хрватској латиници у Првом светском рату и у НДХ-у, неки насилници су покажњавани због доношења закона о забрани ћирилице, а за комунистичко насиље спровођено у планирној и извођеној фаворизацији хрватске абецеде (гајице) још нико није одговарао све до данас.

 

2. Тешко схватљива немарност српске државе и језичких институција у непредузимању практичних, у Европи и свету уопбичајених, мера за (о)чување српске азбуке и заустављање веома штетне доминације туђег писма које је међу Србима превладало тек у другој половини 20. века и кључно утицало да Срби ослабе у свом идентитету.

3. Трагични пропусти (и) данашњег врха државе да се тринаестогодишњој обавези из Члана 10. Устава Србије не примере Закон о службеној употреби јуезика и писма и решење питања писма у Правопису српскога језика Матице српске.

Док врх државе Србије и лингвисти у институцијама за српски језик и писмо не саопште на довољно јасан начин преко свих средстава обавештавања да је помор (90-процентна замена у српској јавности) ћирилице у Срба хрватском абецедом био добро осмишљен и још боље у пракси изведен процес државника с лингвистима после Новосадског договора о српскохрватском језику и лажној „равноправности писама“ (1954) и док се не усагласи најављен пре гдоину и по дана Закон о службеној употреби језика и писма, као и Правописа српскога језика с уставном одредбом о ћириличком јдноазбучју српског језика с Уставом Србије и праксом у ршавању питања у Европи, данашњи бедан десетопроцентни постотак српске ћирилице међу Србима стално ће се смањивати, све до њене коначне потпуне замене.

4. У историји прогона српске ћирилице, које траје десетак векова, једино су за доношење закона о забрани српске ћирилице и друге врсте насилног изнуђивања љубави Срба према хрватској латиници одговарали неки силоватељи и насилници из времена Првог светског рата и НДХ-а, а за комунистичко насиље спровођено у планирној и извођеној фаворизацији хрватске абецеде (гајице), још нико није одговарао, као што нико не одговара ни данас због тринаестогодишњег одлагања искађивања Закона о службеној употреби језика и писма иПравиописа српскога језика у складу с Чланом 10. Устава Србије.

Тако већ 13 година Срби трпе наставак насиља над српским језиком и писмом из комунистичке ере у Југославији и данас у Србији и изван Србије кроз задржавање двописма из српскохрватског језика и у српском језику, због чега је и данас српско савршено писмо понижено и затрто 90 одсто у употреби српског језика у јавности.

Ако у Србији и свуда изван Србије међу Србима данас апсолутно (90 одсто) доминира1 једно од двају писама, тј. хрватске латинице (гајице) над српском ћирилицом у јавности, онда ће странац који зна које је српско национално писмо, моћи једино да закључи да међу Србима постоји или велики утицај хрватске културе, хрватског језика и хрватског писма на Србе и њихову (пот)културу или да постоји нека, разумом необјашњива, заљубљеност Срба у хрватско национално абецедно писмо.

Таква нелогичност која се преточила у подстицану слабу родољубивост Срба (и) у вези с писмом краси већ више деценија српски народ чији су врхови државне власти са српским лингвистим увлачили српски народ веома успешно у заблуде следећи нескривени, иако углавном смишљено прећуткивани, план о „постепеној замени“2 српске ћирилице хрватском латиницом из времена припреме и озваничења Новосадског договора о српскохрватском језику и формалној „равноправности писама“, а практично у сурову свакодневну фаворизацију хрватске абецеде у оквиру обновљене, комунистичке Југославије после 1954. године. (Истина, фаворизација латинице почела је одмах после ослобођења 1945. године, али је у пракси постајала посебно видна после реченог договора о српскохрватском језику представника Срба и Хрвата у Новом Саду, 1954.)

Све до шездесетих година 20. века Србија и Срби су били доминантнио ћириличка земља и ћирилички народ, а данас нема ни десет одсто срспке ћирилице у српској јавности

Да се, све до шездесетих година 20. века, готово стопостотно ћириличка Србија и Срби изван Србије претворе у 90-процентну лоатиничку земљу и латинички народ, комунистичкој врхушки и властима, уз употребу српских лингвиста, требало је непуних 20 година. За то време је преко прећутане историје у школама избриасано из српске свести знање и сећање Срба на десетовековно дотадашње покушаје полатиничавања Срба и сва забрањивања ћирилице уредбама и законима, па и последња Законска одредба о забрани ћирилице у оквиру Независне Државе Хрватске (1941-1945). Зарад обнављања код Срба комунистичког „братства и јединства“, то се није смело спомињати да се братски народ не би „повређивао“ и „лоше осећао“.

Пошто је на почетку разбијања Југославије, дух морао изаћи из боце, није више било могуће скривање српске историје и прећуткивање много чега, па и планског насилног полатиничавању Срба кроз векове, као ни предочавање последица по Србе апсолутно штетног Новосадског договора о српскохрватском језику и планског полатиничавања Срба од тада.

Сукоби међу народима, од којих су физички сукоби у рату најтрагичнији, осим лоших последица у ширењу лажне пропаганде, неизоставно доносе и отварање краће или дуже скриваних истина из лажног мира. Тако је испливавала све више и планирана сурова истиан о затирању (замењивању) ћирилице у језику Срба у корист хрватског националног латиничког писма.

Та истиан о српској ћирилици, по очекивању, није могла примарно потећи из институционалне лингвистичке српске науке, јер наука је, по обичају спора у својој реформи. Српски лингвисти су на сербокроатистици и од њих измишљеном „богатству двоазбучја“ стекли многа научна звања, па и она највиша и није се могло очекивати да српски лингвисти први признају да су морали да подлегну политикантским злоупотребама у вези са српским језиком и њиховој помоћи комунистима у планираном затирању (замени) српске ћирилице3. Стога је било сасвим разумљиво да су истину о ћирилици и њеној планираној злој судбини међу Србима почели први да предочавају они лингвисти који нису стекли највише титуле, па нису морали да осећају „грижу савести“ што су били (зло)употребљени од комуниста да се у свом научном напредовању служе више угађањима поклитичарима, него стварној лингвистичкој науци у вези са српским језиком и писмом. Зато су највећи и најпознатији српски лингвисти радили и, нажалост, умирали с двоазбучјем на устима.

Притиснути истинама и доказивањима на основу стварних чињеница у лингвистици од својих колега с нижим звањима, водећи српски лингвсити с највишим титулама почели су различито да се понашају. Предочићемо неколика примера по именима.

Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ од почетка оснивања (Нови Сад, 15. фебруара 2001) међу првима су се придружили (из „Ћирилице“ позвани) проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Мато Пижурица, проф. др Драго Ћупић (једини се самоиницијативно јавио за учлањење), проф. др Милош Ковачевић, а мр Бранислав Брборић (тада дугогодишњи сарадник и помоћник на раду у Министарству културе Србије, али и секретар у Одбору за стандардизацију српског језика), одмах се повезао с Удружењем „Ћирилица“ и ушао у сарадњу из које је директно произашла објективно сасвим јасна одредба у актуелном Члану 10. Устава Србије у којој је одређено да „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је, у ствари, враћена пуна сувереност српске ћирилице у језику Срба.

Чим је такву одредбу у Уставу обезбедио својим предлогом у сарадњи с „Ћирилицом“, веома корисни у томе Бранислав Брборић је, на нашу у „Ћирилици верлику жалост, преминуо па није стигао да у србистици спроведе намеру своју и „Ћирилице“ да се у српску језичку науку и у српски правописс врати српско једноазбучје које, као решење питања писма, влада у свим другим језицима Европе и престижног света. О тој његовој чврстој намери да се с „Ћирилицом“ а преко утицаја Министарства културе за то избори, сведочи његов прецизан научни прилог под насловом „За суштинско једноазбучје“4, чиме би он објединио значајни институционални део државе с лингвистичком науком и њеним правописним решењем чиме се најуспешније на најбољи начин, преко школе, спроводи враћање живота српском писму у стварности.

Малопре споменути други познати лингвисти, осим (за нас „господина српске лингвситике“ Драга Ћупића који је такође ускоро преминуо), нису да ли највећи могући доприност решењи судбине ћирилице међу Србима све до данас. Прва двојица, професори Петровић и Пижурица, чак су 2007. године одбили предлог „Ћирилице“ да се српски правопис усагласи с Чланом 10. Устава Србије, као и предлог њихових колега у Одбору за стандардизацију српског језика да њих двојица сачине у вези с ћирилицом „опис стања и предлог за промене“, тако да у српској лингвистици и данас нема одговарајућег правописниог решења питања ћирилице у језику Срба.

А без тога нема живота српској азбуци. Проф. М. Ковачевић такође не спомиње важност правописног усаглашавања с обавезом из Члана 10. Устава Србије, већ се активирао у доношењу Предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма с представницима Министарства културе Србије, а проф. Мато Пижурица је, у складу са сербокроатистичким решењем питања писма у српском језику у складу с Новосадским договором из 1954. године, у новом издању Правописа српскога језика Матице српске потписао погубно противустано решење у коме је српска азбука остала алтернативно, несуверено српско писмо које је већ линчовано из српског језика 90 одсто.

Таквом (неуставном и погубном) решењу кумовао је и дугогодишњи председник Одбора за стандардизацију српскогм језика који даје свако првенство латиници академик Иван Клајн, као главни рецензент издања Правописа из 2010. године. (Клајн је тек 2017. дао оставку у Одбору и уместо њега изабран је за председника проф. др Срето Танасић који се определио, за разлику од многих других лингвиста, за непобитну истину да „латиница није српско писмо“5

Трагични пропусти (и) данашњег врха државе и власти настављају се и још нема спремноси да се спроведе тринаестогодишња обавези из Члана 10. Устава Србије да се примери уставно онавези Закон о службеној употреби јуезика и писма и решење питања писма у Правопису српскога језика Матице српске.

Српско писмо не може спасити његова лепота, него спровођење Устава и закона и, истовремено, једноазбучје (и) у српском правопису

Данашњи председник Србије својом достојевском изјавом у Скупштини Србије („Ћирилица је толико лепа да никога не треба терати да њоме пише.“), очигледно, сматра да ће лепота спасити ћирилицу, па није тражио да се то питањее решу по Уставу и пракси у свету. Очигледно, није схватио да је ћириличку лепоту у историји пратила велика вишевековна мржња, њено забрањивање и планско замењивање од окупаторских власти, али и од „домаће“ комунистичке диктатуре и да ње данас у Србији једва да има у јавности, већ споменутих, десетак процената. Ни он ни други Срби у школи нису имали од кога да назуче смишљено протеривање те српске лепоте, па је (и он) поверовао Достојевском који је записао да ће „лепота спасити свет“. То је лепо речено, али није истинито. Јер, грешни људи многи мрзе лепоту. Отуда у ратовима и изазваним несрећама прва страда – лепота, правда и истина.

Зато би било неупоредиво корисније да је председник рекао да ће ћирилицу спасити примена у пракси Устава, закона и решење у правопису по угледу на решења питања писма у свим другим језицима Европе и престижног света.

Велике, тачније – највеће штете у враћању живота српском писму данас наносе они српски лингвисти и филолози који су се приконили (из „добре намере“, да докажу да Хрвати немају ни свој језик ни своје писмо, па су, уз истину да су Хрвати „пригрлили“ Вуков(ски) српски језик за свој нормативни језик, поништили истину да су Хрвати за свој језик прихватили стандард из Вуклове језичке реформе, али нису прихватили општесрпско писмо ћирилицу, него су за себе сачинили и усвојили латиничко писмо, тзв. гајицу. Ту су гајицу неки српски лингвисти и филолози недавно једноставно преименовали, фалсификовали су њеног основног творца и прозвали је „српска латиница“. Код оних Срба који нису у истину упућени или су упућени у лажну истину, „српска латиница“ лепо звучи. Некима лепо звучи да су Хрвати преузели од Срба и стандардни Вуков(ски) језик и писмо и да немају „ништа своје“ ни у језику ни у писму.

А једина је истина да су се Хрвати могли успешно објединити и хомогенизовати на Вуков(ск)ом језику, а на свом латиничком писму које су касније успевали да на разне начине намећу Србима и у Хрватској и изван Хрватске, па су данас стигли дотле даа се у оквиру УНЕСКО-а данас оно што се објави на српском језику а на том регистрованом у свету хрватском латиничком писму објави после 2008. све књижи у хрватску културну баштину. И да постоји опасност да, када сви Срби напусте ћирилицу и остану с хрватском латиницом, почне пререгистровање у хрватску баштину свих српских књига објављених латиницом и пре 2008. године. На то данас не обраћају пажњу ни српске власти ни српски лингвсити. Вероватно их не плаши таква могућност. А требало би да им буде наук чињеница да се Србима данас не признаје власништво над њиховом територијом на Косову и Метохији, па насилнициам неће бити тешко да убудуће не признају ни српске књиге објављене на хрватском писму.

Интереси белосветских сила су чудна „работа“ на овоме свету. Па и у језику и писму треба на време бити много обазрив да се не направи грешка која нас може скупо коштати (и) убудуће.

 

Закључак

Треба закључити да се за спас српске ћирилице морамо изборити ако желимо да сачувамо свој национални, културни и ћирилички идентитет. А то је могуће само ако врх државе Србије и лингвисти у институцијама за српски језик и писмо саопште на довољно јасан начин преко свих средстава обавештавања истину да је помор (замена) ћирилице у Срба хрватском абецедом био добро осмишљен и још боље у пракси изведен процес државника с лингвистима после Новосадског договора о српскохрватском језику и лажној „равноправности писама“ (1954) међу Србима и да се усвоји и, убрзо и примени, усаглашен, најављен пре гдоину и по дана, Закон о службеној употреби језика и писма с уставном одредбом о ћириличком једноазбучју српског језика и да се изврши правописма реформа у решењу писма Срба у њиховом језику у правцу укидања уникатне у Европи алтернативности писама једино у језику Срба.

Не учини ли се то, данашњи десетопроцентни постотак српске ћирилице међу Србима стално ће се смањивати, све до коначне потпуне њене скоре замене хрватском латиницом.

(16. фебруар 2019)

1 В.: Дргољуб Збиљић, Сропски језик под окупацијом латинице, Ћирилицм, Нови Сад, 2004; Драгољуб Збиљић, Издаја српског писма, Ћирилица, Нови Сад, 2005; Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице, Ћирилица, Нови Сад, Нови Сад, 2005; Милош Ковачевић, У одбрану српске ћирилице – хрестоматијам, Просвјета, Пале, 2013; Немања Видић, Издаја срспек ћирилице, Царса, Шабац, 2018.
2 Ђорђе Јањатовић и Драгољуб Збиљић, Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском лтиницом наложена је од комуниста а (не)скрицвена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године, објављено као прилог књизи: Драгољуб Збиљић, Срби на туђем писму,Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149.
3 В. Ђорђе Јањатови и Драгољуб Збиљић, исто.
4 Бранислав Брборић, За суштинско једноазбвучје, Нова Зора, 5/2005, стр. 164-170.
5 Та се чињеница у врху српске лингвисте није изговорила још од 1940. године када ју је споменуо Александар Белић последњи пут. Сада је ту истину поново саопштио актуелни председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић у најстаријем српским дневним ћириличким новинама Политици (четвртак, 16. август 2018, стр. 1. и 13).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.