Мала школа србске митологије: Усуд

Илустрација: Синиша Бановић

        Била два брата заједно у кући, па један све радио, а други једнако беспосличио, препуштајући првоме све на вољу. Радину је ово досадило и реши да се оделе. Када су то учинили, све му пође наопакао, а Нерадин, унајми друге да раде за њега, па му је било као и пре.

        Када је Радин толико осиромашио, да је остао без опанака, пође да види шта му ради брат. Успут, на ливади срете чобаницу, која му на питање чија је, одговори да је она срећа његовог брата. Онда Радин упита за своју срећу, а девојка му одговори, да је она далеко, али да може да је потражи. Када је нашао брата, овај му даде опанке и Радин пође у свет да потражи своју срећу.

         Успут у једној шуми нађе своју срећу, где спава под једним грмом. Када је пробудио стару крмељиву девојчуру, она му рече да је имао среће што је заспала, иначе не би добио ни опанке. Он је онда упита, ко му је дао такву срећу, а она одгвори да је то Усуд. Он је онда упита где може да га нађе, али девојка намах нестаде.

         Онда човек пође да тражи Усуда. У једном селу наиђе на домаћина који силно јело готови. За вечером, укућани су грабили један од другог, а после вечере бацише кости за пећ, одакле изађоше две старе особе, за које домаћин рече, да су му отац и мајка, који као да су се оковали на овоме свету, па никако да умру.

          Сутрадан на поласку, рече му домаћин да се и њега опомене, кад нађе Усуда, те да га упита зашто му стари родитељи не умиру, а укућани никако да се засите. У другом селу, где су га примили на конак, када им је испричао све по реду, рекоше да пита Усуда, зашто се њима говеда не дају, него све иду натрашке. Идући тако, дође на једну воду, која га пренесе, а он јој рече куда иде. Онда га она замоли да пита Усуда, зашто она нема рода у себи.

          Човек пође даље, и у једној шуми срете пустињака, који му рече да пође уз планину, где ће наићи на двор Усудов. Али га упозори да ништа не прича када дође Усуду, већ да ради исто што и он, докле год га он сам нешто не запита. Када дође у двор Усуда, нађе га за вечером, па седе да вечера, не говорећи ништа. После вечере легну спавати, кад се око поноћи зачу тутњава и глас из ње:

О Усуде, о Усуде, данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.

Онда Усуд устане, отвори сандук с новцима, заграби и почне да баца говорећи:

Како мени данас, тако њима довека.

            Кад ујутру дан освану, ал’ нема оних дворова, већ само осредња кућа, ал’ опет доста новаца. Свако јутро кућа се смањивала, као и новац, све док не остаде колибица и понеки надничарски марјаш, а око поноћи се све исто понови.

            Кад ујутру освану, а оно двори какви су и били. Онда га Усуд упита зашто је дошао. Он све по реду исприча, а Усуд му одговори да се родио сиротињске ноћи, а његов брат дарежљиве, те је зато сретан довека. Али, посаветова га Усуд, има у његова брата синовица Милица, која је сретна као и отац јој, па да је узме код њега, и да све што стече каже да је њено. Онда га Радин упита за сељака који не може да наготови јела за укућане, а родитељи никако да му умру. Усуд му одговори, да је то зато што не поштује оца и матер, а да прву чашу вина њима да, не би се онолико јело, а душе би им се брзо опростиле овога света. Затим, упита Усуда зашто се оном сељаку не дају говеда. Усуд му одговори, да је то зато што најгоре закоље за славу. А да закоље најбоље, говеда би му се штркљала и све би му пошло у напредак. На крају упита и за воду: Зашто нема рода у себи? Усуд му одговори да је то зато што човека није удавила, али опомену га да не казује то докле га не пренесе преко, јер ће га у супротном удавити. Онда се човек захвали Усуду и крете кући.

            Успут свима однесе одговоре. Сви ураде како им је речено, те им крене набоље. Човек добије пар говеда на поклон, и с њима се врати кући. Ко год је питао чија су говеда, одговорио би да су Милице његове синовице. Затим, он оде код брата, затражи Милицу синовицу, да буде код њега, а брат му је даде, те он с њом остаде срећан и стече много.

            Једном, кад је обилазио њиву с житом, упита га неки путник: – Чија је њива? Он се превари и рече да је његова. У тај мах се жито упали, а он се присети, па повика да је његове синовице Милице, на шта се жито угаси.

——————

Речник симбола: 

ДВА БРАТА заједно у кући, су очовечења два зрака сунчева, директне и индиректне светлости. Од директне светлости (сферичне), која у току Стварања има активну улогу, зависе топлота, фотосинтеза, сушење (испаравање) и зрење. Индиректна (поларизована) или расута светлост има пасивну улогу и од ње зависе влага, клијање (бубрење), врење и раст. Она даје плодност земљи, биљкама, животињама и људима.

ОПАНАК (ариј. упанах) је симбол власти и снаге и моћи, по слици сунца у свом привидном кретању преко неба. Губитак опанака је поређење за таму ноћи, где сунце пребива по смирају.

ЛИВАДА, нечисто место, као и шума.

ЧОБАНИЦА је обележје за невидовну силу, месечеве нарави.

ДАВАЊЕ ОПАНАКА је сликовит приказ за Месец, који светли одбијеном светлошћу, јер обућа је символ власти.

ПЛАНИНА је поређење за божанство или најчешће његово станиште.

УСУД је врховни судија, а не Давалац. Он суди по закону, а не по својој вољи. Овај став је истоветан члану о судијама у Душановом Законику.

НЕПОШТОВАЊЕ оца и мајке, поређење је за непоштовање закона реда у васељени, који чува склад видљивог и невидљовог. Кад млађи не поштују старије, то је први знак моралног посрнућа једног друштва, јер свака физичка радња је безвредна, ако није истовремено и духовна.

СПРЕМИТИ НАЈГОРЕ за славу, значи назадовати у свему по народном поимању, јер човек увек пожње оно што посеје. У магијском погледу на свет, део је исто што и целина, а уложена енергија добијеној. Да  би се напредовало, мора се спремити најбоље.

СЛАВА (ариј. шрава, ток, течење, струја) електромагнетна енергија са Сунца, која припада крсној страни и огранулом Сунцу, па се у славу диже до подне, на узлазној путањи земље, јер светлост је извор живота и сваког постања:

Нема дана без очњега вида,

Нити праве славе без Божића!

ВОДА нема рода у себи без уплива сунчеве светлости, која је у миту очовечена.  Опште је познато да се вода чува у покривеним цистернама, резервоарима, јер, чим светлост продре у воду, живот почиње да буја њој. Ово је уједно и одговор на питање месопотамске космогоније, зашто су слатке благодатне воде осуђене на вечну таму!

Вода граничи поље сила, а река на путу до Усуда је митолошка рајска река (море, језеро) или било која вода, која граничи овај и „онај“ свет.


Приредио: Слободан Филиповић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.