Како је који крај Београда добио име

Звездара
Део ове општине се налази на брду које се некада звало Велики Врачар. Крајем осамдесетих година XИX века одлучено је да се ту подигне опсерваторија или како се по српски говорило – звездарница. Овај крај је убрзо по њој постао препознатљив, па се тако и називао. Цело ово подручје било је 1952. године подељено на Стари Ђерам и Звездару, а осам година касније њиховим спајањем настаје данашња Звездара.
 Медаковић
Мањи део овог краја, тачније његовог трећег дела је на општини Звездара, док највећи део Медаковића припада Вождовцу. Име је добио по новинару Милораду Медаковићу, Његошевом биографу, који је иначе рођен у Лици.
 Душановац
Одмах после Првог светског рата на источном ободу Београда почело је да расте насеље на имањима чији је власник био Душан Спасић. Цео крај је по њему и добио име Душановац. Све до изградње ауто-пута почетком седамдесетих овде су се налазиле претежно мале и средње куће без већих индустријских објеката. Овај крај је главно место догађања у култном роману Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“.
 Браће Јерковић
Насеље је добило име по партизанима, браћи Душану и Небојши Јерковићу. Душан је био командант Ужичког одреда, а погинуо је 1941. године на Кадињачи. Проглашен је за народног хероја. Небојша је био командант Мачванског одреда. Браћа су, иначе, рођена у Срему, у месту Огар код Пећинаца.
 Чукарица
Име је добила по Чукаревој механи која се налазила на месту данашње Цркве светог Ђорђа, а била је јако значајна за тадашње становништво – сељаци који су носили робу на пијацу ту су се задржавали, одмарали, понекад и остављали своје запреге. Механу је држао Стојко Чукара, а на овом месту се налазила и Чукар чесма. Чукар, не Чукур.
 
 Жарково
Постоје две приче о називу овог краја. Прва, интересантнија, каже да је на овом простору некада давно живео змај који је чинио зла по селу. Његова власница је наводно била баба Јула, жена по којој је Јулино брдо добило име. Једнога дана овом змају се супротставио витез Жарко и тако спасао село. Место на којем је пала глава змаја добило је име Змајевац, где је пао реп – Репиште, а где је отекла крв Беле Воде. Друга верзија је мање интересантна, али и те како реалнија. На овом месту је у XВИ веку живео Промићур Жарко, а будући да турски порески чиновници нису знали назив тог имања, називали су га просто „Жарково село“.
 
 Церак (Церак Виногради)
Званично је део Жаркова. Насеље је пројектовано крајем 1970-их година и врхунски је пример касне модерне. Архитекте Марушић и Боровница добили су Октобарску Награду града Београда за пројекат изградње овог насеља 1985. године. Само име описује изглед Церака пре поменутог пројекта – предео је био под церовом шумом и виноградима.
 Бањица
Источни део овог краја припада Савском венцу, док је западни део на територији Вождовца. До Другог светског рата овај део града је био познат као мирно пољопривредно село са малим бројем становника, али и са много поџемних термо-минералних вода. Чак са преко хиљаду извора! По њима је Бањица добила име. Након рата долази до урбанизације и изградње великих стамбених блокова и солитера што је довело до исцрпљивања ових ресурса.
 Врачар
Три су приче о имену овог краја тј. ове општине. Прва датира с почетка XВИ века и према њој је овај крај добио име по јунаку – невернику чије је име било Врачар, а који је на том месту имао колибу. Према другој, име потиче од врапчијих поља јер је много ових птица било настањено на територији данашњег Врачара. Трећа прича, једноставно, каже да су Турци веровали да на овом месту Срби врачају. Интересантно је да су једно време у овом крају живела два најпознатија „врача“ деведесетих година – Лав Гершман и Љубиша Трговчевић.
 Карабурма
На старим турским картама подручје је именовано као Кајабурун („Каyа-бурун“), што на турском значи „стеновити рт“. Ето.
 Сењак
Пре него што је постао занимљив вишим класама Београда, али и страним дипломатама, Сењак је био брдо са ког се пружао најбољи поглед на остатак града. Пошто су пољопривредници некада држали сено по целом Београду, често је долазило до пожара, па је зато било наређено да се оно држи на једном месту, а за ту намену је изабран баш овај крај, по чему је и добио име.
 Шумице
Капирам да је ово сасвим јасно. У овом крају се налази омања градска шума.Интересантно је да се сви објекти у њој, као и са њене леве и десне стране у делу који гледа на ауто-пут налазе на истој адреси – Устаничка 125.
 Видиковац
Ни име овог краја није нека виша филозофија. Настао је крајем седамдесетих између Лабудовог Брда и Церака, а име је добио по локацији са које се види велики део источног Београда.
 Палилула
Назив је настао тако што је у време владавине Турака у вароши било забрањено пушење, као и било каква употреба дувана на улицама због опасности од пожара. Они који нису могли без луле, да би је запалили, морали су да иду ван градских зидина. Једно од тих места била је и данашња Палилула. Друга прича о имену ове општине каже да је Милош Обреновић наредио да се неки стари занати који су опасни по живот у збијеним областима, попут пушкарског заната и производње барута, изместе из градских зона на простор данашњег Ташмајдана. На том простору је било забрањено пушење због опасности од експлозије. Прича се да се по изласку одатле наилазило на таблу у облику луле која је означавала да је на том месту пушење дозвољено. Врло је вероватно да су обе приче разлози зашто Палилулу данас баш тако зовемо.
Коњарник
Као и Медаковић, припада и Звездари и Вождовцу. На Коњарнику се налазе Учитељско насеље, Рудо и Денкова Башта (простор између хотела „Србија“ и улице Војислава Илића). Овај крај су након Првог светског рата населили Калмици, избеглице Руског грађанског рата. У Козарчевој улици су крајем двадесетих изградили пагоду која им је служила као будистички храм, а на простору данашњег Коњарника су напасали своје радне коње, по чему и овај крај добија име. Иначе, пагода је срушена током немачке окупације.
 Миријево
Један од најстаријих писаних података важан за име Миријево датира из турског периода. То су катастарски пописи Београда и околине за период 1476-1566. године. У питању су пописи мушког становништва јер су мушкарци били ти који су плаћали дажбине. Име може да потиче од турске речи „мирија“, што управо значи – дажбина. Могуће је и да име потиче од становништва македонског села Мирово које је дошло у овај крај бежећи од Турака. Кроз векове Миријево је имало више имена: Мирине, Мирановац.

Приредио
Милорад Ђошић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.