Закључци о нестанку 90 одсто српске ћирилице и начину њеног повратка у живот данас

Поводом  обележавања 20 година рада прве „Ћирилице“

А. Данашњи статус ћирилице у Србији и међу Србима

            Прво, окупаторске десетовековне повремене забране ћирилице из мржње према Србима и њиховом писму и наметања латинице Србима у окупацијама нису дале трајне резултате. После много понављаних забрана српске азбуке и наметања латинице Срби су готово стопостотно остали ћирилички народ какав је у историји и култури био десетак векова.

            Друго, хрватска латиница је коначно наметнута Србима до данашњих 90 одсто веома добро осмишљеном акцијом југословенске и српске комунистичке власти у трајању од 1945. до 1990. године, али комунистички дух владавине у знатној мери међу Србима траје и данас, па се зато и данас у пракси није готово ништа „у маси“ променило у односу према српском писму.

             Треће, уставно је ћирилица заштићена, као и свако друго писмо данас, али нема закона да се уставна обавеза спроведе и нема српског правописа који подржава народну вољу с референдума за Устав 2006. године. Без правне српске државе и без лингвистичких институција које ће језичко-правописним нормативом подржати народну вољу, ћирилица се не може више вратити сама од себе.

            Четврто, сувише је озбиљно – преко деловања комунистичке власти и (зло)употребљених српских лингвиста – изведена успешна превара деценијама ширењем заблуда да је ћирилица: „застарело писмо с којим Срби не могу у Европу и свет“, да је она „сељачко писмо“, „националистичко“ и „хегемонистичко писмо“, а да су они који и данас траже повратак српске азбуке у живот – „српски националисти“, „шовинисти“, „разбијачи братства и јединства“ и, коначно, да су „фашисти“.

            Пето, посвојење и „посрбљивање“ хрватске верзије латинице (гајице) међу Србима мудрошћу комунистичке власти највише су утицали на успешну обману Срба да су „оба писма наша“, а у улози „глоговог коца“ у српску ћирилицу показала се обмана „неокомуниста“ коју су измислили неки српски лингвисти и филолози у време разбијања Југославије када су обрукали Србе и „пронашли“ да Хрвати „немају своје писмо“, него да је то гајичко писмо, у ствари, „српска латиница“!

            Шесто, неки „модерни“ српски политичари „глобалистичких“, „интернационалистичких“ и „либералистичких“ усмерења кажу да су „ћириличари“ – „неписмени“ и „мрачни људи“ који не заслужују фер „суђење“ и једва заслужују и да живе.

Б. Једини данас могућ повратак српске ћирилице у живот

1. Данас је могуће вратити српску савршену азбуку у употребу у језику Срба само обезбеђивањем у пракси уставног статуса и српској ћирилици какав у пракси постоји у свим правним државама Европе и света за сва друга писма. То значи да и српско писмо не може имати уз себе редовно, у алтернативној употреби, туђе писмо у језику Срба, тј. било које друго писмо у улози параписма, јер то нигде не постоји у свету, осим међу Србима. То подразумева регулисање српске језичко-правописне нормативе која мора успоставити стопостотну сувереност српског писма, какву има свако друго писмо у свим другим учевним језицима у улози службеног језика и писма.

2. Ниједна досадашња српска власт и ниједна државна језичка институција за последњих 14 година нису у пракси подржале народну уставну вољу изгласану 2006. у Члану 10. Устава Србије.

3. Данас би било много смешно, да није стварно трагично, када српски политичари и државници понекада приговарају туђим властима што нису обезбедиле Србима у туђим државама употребу српског писма, а Срби у њиховој матичној држави такође немају остварено у пракси право на своје писмо у свом језику.

 

Драгољуб Збиљић

Нови Сад, 5. септембар 2020. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.