Драгољуб Збиљић: Питање водећим српским лингвистима и борцима за одбрану српске ћирилице




   Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ основано је у Новом Саду 2001. године као прво удружење за деловање на целини подручја српскога језика. Главни циљ деловања Удружења био је и остао – да се српско (ћириличко) писмо у језику Срба поврати у пуни живот (стопостотна употреба ћирилице у писању језика српског народа) у службеној употреби, као важан српски национални симбол и један од три најважнија, незаобилазна чиниоца и заштитника идентитета српскога народа и његове културе и цивилизације у дужем трајању од десет векова. Реч је о српском језику, српској православној вери, и српском (ћириличком писму)

   Како је, после многих забрана српске ћирилице кроз дугу историју Срба и наметања уместо ње латиничког писма, посебно успешно у комунистичкој  Југославији, када је први пут међу Србима – после познатог свима Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправним писмима“ –  комунистичка власт је успела да трајно плански, програмски српску ћирилицу претвори српско ћириличко писмо из јединог или апсолутно већинског писма Срба у мањинско свуда у Југославији, па и у Србији. Српска ћирилица је, тако, у 20. веку и у овим првим двема деценијама 21. века сведена на данас занемарљив проценат међу Србима од десетак одсто у целокупној писаној употреби српског језика.

   Због смишљено наметнутих навика Срба на туђе писмо преко изведене апсолутне фаворизације хрватског националног абецедног (латиничког) писма тзв. гајевице или гајице (и кроз школовање) југословенска, а онда и српска власт и школство успели су да исфаворизују хрватску латиницу и у Србији, па је данас, тридесетак година после насилног разбијања државе Југославије, у Србији ћирилица враћена редовно једино у службену употребу у највишим државним органима и у појединим институцијама језика и културе које су под ингеренцијама државе, али је у општој јавности све видљивија права окупација Србије и Срба хрватским латиничким писмом до те мере да је очигледно српско писмо у Србији данас све више на издисају (нестајању).

   Оснивањем најпре „Ћирилице“, а потом и још неких других удружења за одбрану ћирилице под истим или сличним називима – тема „ћирилица“ постала је готово свакодневна. Борба ћириличара за ћирилицу свакако је имала резултата, али само у томе што је планирано од комунистичке власти у Југославији и Србији довршавање латиничења свих Срба, па и оних у Србији, само успорено, тј. само је продужен век ћирилици, али то није помогло да се ћирилица међу Србе врати у пуни (стопостотни живот), како је то с писмима у свим другим језицима и народима, осим у српском.

   На пример, у хрватском језику (лингвистички истом типу језика као што је српски језик) после разбијања Југославије донето је правописно решење питања писма у једном писму – хрватској латиници, па су Хрвати као и сви други народи Европе данас потпуно јединствени у свом језику с једним, својим националним саставом латиничког писма. За разлику од Хрвата, Срби су задржали двописмо (и српску ћирилицу и хрватску латиницу) у свом правопису и замењивање ћирилице настављено је изван Србије у „босанском“ – „бошњачком“ и „црногорском језику“, али и у Србији, као у српскохрватском језику у време трајања Југославије.

   Удружење „Ћирилица“ је, почев од 15. фебруара 2002. године, изменило ставку из свог Статута, па је од тада на снази залагање ћириличара у том удружењу било недвосмислено у томе да се ћирилица међу Србе може вратити једино уколико и српски језик, као и сви други језици у Европи, постане поново нормативно једноазбучан у правопису, у језичкој струци, у уставу Србије, у закону о службеној употреби језика и писма и у пракси.

   Од познатијих лингвиста „Ћирилици“ је једино успело да после 2002. године убеди секретара Одбора за стандардизацију српског језика мр Бранислава Брборића (на нашу велику жалост, почившег од 2005. године) да се он избори за уставну заштиту ћирилице у једноазбучју, па и у српском правопису. Брборићу је успело да преко Министарства културе издејствује 2004. године предлог па онда 2006. усвајање на референдуму Члана 10. Устава Србије у коме за српски језик стоји:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

   Дакле, недвосмислено – једноазбучје српског језика у службеној употреби. Нажалост, није успео јер није стигао због преране смрти, да спроведе једноазбучје и у српском правопису и у србистици. Али је почео да ради на томе, иако је био једини у Одбору који је почео за то да се залаже већ 2003-2004. године.

   Нажалост, и поред својих 20 објављених књига с убедљивим стручним доказивањем зашто се ћирилица не може спасти у правописном двоазбучју, „Ћирилици“ није успело да убеди ниједног другог водећег српског лингвисту да се залаже даље за оно за шта се у вези с ћирилицом у струци почео залагати часни и мудри Б. Брборић. Како би се сачинило, у складу с Уставом и општом европском праксом, решење питања писма у складу с обавезом у Уставу Србије и у српском правопису и у језичкој струци. Лингвисти то и данас не спомињу и одбијају да учине (мисле, ваљда, да за њих не важи уставна обавеза и да за њих општа пракса у једноазбучју нема значаја и утицаја за њих и на њих.

   Резултат тога је да држава у пракси ни после 14 година не спроводи Члан 10. Устава Србије, неће да усагласи с Уставом Закон о службеној употреби језика и писама већ 14 година у Србији и неће да тражи од лингвиста да и они у својој струци и правопису примене уставно решење питања писма српског језика (једноазбучје), јер, очигледно, сматрају да они са српским лингвистима имају право да буду изнад Устава и да не поштују и не примењују свуда општу праксу и обавезу из Устава Србије у вези с правом Срба на своје, ћириличко писмо у стопостотној употреби у оквиру српског језика.

   Нажалост, после 15 година од смрти мудрог Бранислава Брборића, данас нема ниједног познатијег и водећег српског лингвисте који се јавно залаже за оно што важи у целој Европи – нормативно и правописно свођење српског језика на функционално и суштинско једноазбучје. Џабе уставна обавеза и за државу и за српске лингвисте у нашој јединој и најлепшој држави Србији.

   „Ћирилица“ је ове године почела да појачаним активностима (колико је то могуће под владавином короне и владавином двоазбучја које се креће према једноазбучју, али у хрватској абецеди.) обележава тешких двадесет година свога уставног и стручног рата за ћирилицу у српском језику, али не може сама да се избори за то јер немају довољну, тачније неопходну подршку ни државе (читај: власти и српске интелигенције и србистике), па су зато Срби и Србија све ближе општем полатиничењу (и) православних Срба – ономе чему су тежили сви српски окупатори, посебно у 20. веку и у нашем 21. веку. Од свих најжешћих српских окупатора (осим Турске која је дозвољавала употребу ћирилице и на Порти) који су нехуманим законима забрањивали српску ћирилицу и наређивали њену замену хрватском  верзијом латинице – тзв. гајевицом или гајицом – комунисти су испредњачили у највећем постигнутом успеху у планираном полатиничавању (и) Срба православаца  комбинацијом насиља и антићириличке лукавости.

 

    Зато постављам питање српским водећим лингвистима и водећим борцима за спас српске (оцењене и у свету као) најсавршеније азбуке.

   Поводом обележавања 20 година уставног рата за ћирилицу (2001-2021) оснивач „Ћирилице“ и њен данашњи председник Скупштине проф. српског језика Драгољуб Збиљић, моли у име „Ћирилице“ српске водеће лингвисте и српске водеће борце данас за одговор на питање:

   Да сте Ви данас по моћи као председник Србије који је својом мудрошћу после Милошевића једини успео да буквално стекне статус господара Србије и Срба, реците како бисте Ви решили данас питање српске ћирилице и њене судбине међу Србима и како, шта бисте наредили и спровели? Другим речима, да све у вези са српском ћирилицом зависи од Вас – шта бисте урадили – наредили да се уради у корист сигурног спаса ћирилице и у ком року бисте успели да изведете да Србија поново постане – ћириличка земља и српски народ ћирилички народ у свом језику како су раније били и како си били и данас остали, на пример, Бугарска и Бугари који су први увели (и) ћириличко писмо на евро у Европској унији?

(Оријентационо, молба је да одговори буду написани на простору највише до три стране текста на уобичајеној А/4.)

 

На питања одговарају ови српски водећи лингвисти:

Проф. др Срето Танасић (председник Одбора за стандардизацију српског језика) каже: 

Академик Иван Клајн (доскорашњи председник Одбора за стандардизацију српског језика):

Проф. др Драгољуб Петровић (члан „Ћирилице“, председник њене Стручне групе „Ћ-пет више“ и председник Комисије „Ћирилице“ за избор добитника Награде „Мркаљ и Вук“ од оснивања): 

Проф. др Мато Пижурица (члан „Ћирилице“ од оснивања, заменик председника Стручне групе „Ћ-5 више“ и заменик председника „Ћириличине“ Награде „Мркаљ и Вук“):

Проф. др Милош Ковачевић (универзитетски професор, члан „Ћирилице“ и једини од водећих лингвиста данас који је до сада објавио две вредне књиге у одбрану српске ћирилице, члан „Ћириличине“ Стручне групе „Ћ-5 више“ и члан „Ћириличине“ Комисије за избор добитника Награде „Мркаљ и Вук“):

Академик Предраг Пипер (универзитетски професор, учесник с излагањима на „Ћириличиним симпозијумима о ћирилици):

Проф. др Вељко Брборић (универзитетски професор, учесник на „Ћириличиним“ симпозијумима о ћирилици):

Проф. др Александар Милановић (универзитетски професор, учесник на „Ћириличиним“ симпозијумима о ћирилици):

Проф. др Вања Станишић (универзитетски професор, учесник на „Ћириличиним“ симпозијумима о ћирилици):

Академик Слободан Реметић:

Проф. др Михаило Шћепановић (универзитетски професор):

Проф. др Јелица Стојановић (универзитетски професор):

Проф. др Јелица Јокановић-Михајловић (универзитетски професор):

Проф. др Драгана Мршевић-Радовић (универзитетски професор):

На питање одговарају ови данас водећи борци за спас српске савршене ћирилице:

Проф. Владислав Ђорђевић (председник Извршног одбора „Ћирилице“)

Дипл. инж. Немања Видић (најпре члан „Ћирилице“ и њен добротвор од 2001. године, па оснивач „Српске азбуке“, 2010; данас повремени важан сарадник прве „Ћирилице“ и од 2020. године члан Комисије „Ћирилице“ за избор добитника Награде „Мркаљ и Вук“, писац три књиге о спасавању српског писма, од којих се истиче „Издаја српске ћирилице“)

Мр Ђорђе Јањатовић (бивши члан „Ћирилице“ и још неких удружења; данас повремени сарадник „Ћирилице“, писац две обимне изузетно корисне документационе књиге „Борба за ћирилицу“ и „Борба за ћирилицу – наставак“)

Милорад Ђошић (оснивач Србског културног центра „Ћирилица“ Београд)

Весна Арсић (главна уредница Билтена СКЦ-а „Ћирилица“ Београд)

Душан Гајић Жоља (песник и добротвор „Ћирилице“, избеглица на привременом раду и животу у  Перту, Аустралија, сада у пензији)

Проф. Драгољуб Збиљић (главни оснивач „Ћирилице 2001. године, председник Извршног одбора „Ћирилице“, сада председник Скупштине „Ћирилице“, члан њене Стручне групе „Ћ-пет више“, члан „Ћириличине“ Комисије за доделу награде „Мркаљ и Вук“, писац, до сада рекордних, 15 књига посвећених заштити, одбрани и спасавању српске азбуке међу којима се стручношћу посебно истичу својом убедљивошћу „Српски језичко-правописни спорови“, „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“, „Ћирилицоцид“ и „Какав рат за српски језик и ћирилицу“)

Молилац за одговоре

За Удружење „Ћирилица“

Драгољуб Збиљић*, с. р.

(председник Скупштине)

Телефон: 0616749574

е-пошта: zbiljacirilica@open.telekom.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.