Архимандрит Рафаил Карелин о језику и писму

Секуларизација свести и слабљење традиције доводе до рефореме писма и кварење језика. Промена или реформа алфабета и деградација језика се обично дешавају са историским потресима и духовним падом. У Русији се то дешавало у време Петра I и Лењина. Али последњих година наш језик је почео да бива све лошији рапидном брзином. Новине, часописи, радио и телевизија говоре с нама неким вулгарним, обогаљеним  језиком који личи на пијачни жаргон. Људи су почели да губе књижевни језик и он им се већ чини застарелим.

 

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Данас нам предлажу да се одрекнемо матерњег језика тог периода када је он достигао процват, то због тога тобоже, што је он постао неразумљив. Дела, на којима су васпитавани наши преци, се предају у скраћеним преводима, и имају прегледни карактер. Чудно је да је интелигенција, која треба тако да осећа лепоту речи, спремна да жртвује ту лепоту ради тога да би се древни текст лакше певао, али у ствари текст постаје још неразумљивији, јер такав превод чини текст монотоним и умањује га. У преводу, дух тог дела нестаје, остаје само његова бледа сенка. Ако се тај процес не заустави, и ако наш језик престане да се чује и на нашим универзитетима, то значи да ћемо сахранити нашу културу то јест постати други народ.

Дакле, интелигенција укорава Цркву за њену приврженост  древним богослужбеним језицима, међутим треба приметити, да између старог и новог језика, уз извесну сличност лексике, постоје квалитативне разлике у синтакси и такорећи у самом ,,духу“. Стари језици су веома фигуративни и динамични. Они личе на јак пламен; њихова граматика је сложенија и истовремено савршенија. Глаголске форме поражавају својим богатством. У свакој фрази је унутрашња експресија, импулс и покрет, као да фраза има крила, као да је сваки глас у полету.

Стари језици поседују посебну унутрашњу дубину, лаконски су: да би се савременим језиком адекватно исказала нека реалност, потребно је много више речи, него у старом језику, при чему фраза и ако гломазна и незграпна ипак остаје обједињена у семантичком плану. Савремени лексикон се повећао на рачун варваризма, који долазе из других језика, а то значи повезани су менталитетом других народа.

Савремено размишљање је аналитично, и због тога су савремени језици прилагођени детаљном и фрагментарном размишљању. Древно мишљење је синтетично, и због тога се древни језици одликују већом унутешњом целовитошћу и дубином изражавања. Сачувати језик значи: сачувати способност  не само да се познаје историја, већ и да се са својом историјом говори на једном језику. Превести древни језик на савремени је немогуће; то је исто што и нацртати шарену слику обичном оловком.

Све горе речено се у највећој мери односи на језик који се користи у Цркви. Замена литургиског језика савременим означиће реформу богослужења и даљу десакрализацију Цркве.

Наша интелигенција је васпитана на принципима еволуционизма, и због тога сматра да ће ново обавезно бити боље од старог; наша интелигенција више руши него што гради.

Љубав према променама, према модернизацији често је најбаналнија грубост у односу према сопственој историји.

 

Текст из књиге: ЦРКВА И ИНЕЛИГЕНЦИЈА  Архимандрит  Рафаил Карелин у издању: РОМАНОВ Бања Лука

Приредио:

Зоран Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.