Ћирилица и латиница под окупацијом

Београд под окупацијом у Великом рату (Фото Википедија)

О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је Милан Ђоковић у тексту „Деца под окупацијом 1915–1918”, објављеном у књизи „Голгота и васкрс Србије”.

„Још пре него што су пошли у први разред неки дечаци су научили ћирилицу. Иза велике капије, на улазу из Балканске улице, била је гвоздена табла. На њој је писало да је ту ’забрањено мокрити и сваке друге нечистоће чинити’ и навођени су параграфи закона по којима се строго кажњавају прекршиоци. Та табла је била први, незванични буквар ћирилице. Ако је неко слово на њој и недостајало, деца су и та слова некако и негде открила”, бележи о времену окупације Ђоковић у поглављу „Ћирилица и латиница”.

Наставља да су у првом разреду школе, са учитељицом Даринком Лацковић, дечаци учврстили и допунили своје познавање ћирилице.

„У другом разреду дошла је учитељица Ференц Палмар која, изгледа, није знала ћирилицу и на табли је писала само латиницом. Разуме се, тражила је да и ђаци тако пишу на својим таблицама. Та, како се представљала, царско-краљевска учитељица Ференц Палмар била је висока и лепо одевена. Имала је благ глас. Није, за разлику од управитеља у униформи, викала на децу. Напротив, увек се смешила. Понеког је, ко лепо чита и пише, и помиловала. И својом појавом и понашањем придобијала је ђаке. Али су ти ђаци (да ли неком интуицијом, да ли на шапат мајки, тешко је рећи) и у њој гледали туђина.”

„Они су и добро научили латиницу. Учитељица је могла да буде задовољна. Могла је помислити да ће њеној деци, будућим војницима Аустроугарске монархије, оно мало знања ћирилице изветрити. Али вероватно није ни помишљала да та иста деца, у тајности, ваде из неких полица и сандука старе књиге с пожутелим и од влаге убуђалим листовима и из њих, на ћирилици, читају песме о Краљевићу Марку и Милошу Обилићу. И чак да једни другима декламују те песме.”

„Окупатор је, свакако, био чврсто уверен да се све решава притиском и утеривањем страха, а деца под окупацијом су врло рано сазнала да им је лукавство најбољи савезник. Без школе свог народа, без очева који су били у некој далекој земљи, с мајкама полуписменим деца су, ко зна којим све путевима, тражила и налазила упоришта можда и у неким једва ухватљивим речима око себе. А два писма, научена у детињству, уместо да буду добар почетак сазнавања о свету и животу, била су у тим годинама с једне стране оруђе туђе политике, а с друге ослонац у одбрани свог националног бића.”

„На улици и у школи дечаци су наилазили на самопоуздање окупаторово, а из дворишта Старе пиваре слушали су песму окупаторских војника. Па ипак их пркос није напуштао. Деца под окупацијом почну да личе на прогоњене звери које се уздају у своје ноге и брзо науче да се од опасности може и утећи. Наивност и лакомисленост тих година претварају се у чврстину самопоуздања. А застрашивање и терор том самопоуздању само дају нове подстицаје.”

„Како су године пролазиле у деци је мржња бивала све свеснија и јача. Сазревало се брже него у мирнодопским приликама. ’Мој отац је са српском војском’, са шест или седам година слика тог оца који је одавно отишао, није можда могла да буде сасвим јасна. Али он се претварао у неку наду која се сводила на ’Вратиће се наши’. И то уверење као да ништа није могло да поколеба. Рањено детињство је, вероватно, у тој нади налазило снаге да издржи. У дечачким душама окупација се осећала као привремено зло, непогода после које ће, сигурно, гранути сунце, Као љута зима после које ће доћи пролеће”, писао је Милан Ђоковић у књизи „Гологота и васкрс Србије”.

 

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: Политика


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *