Ћирилица или свето писмо

ЗАПРЕТАНЕ ВАТРЕ“ је наслов, лични идентификациони документ поетско-ученог домета недостижа и у исто вријеме као поетски зачарани круг уводе нас „ у бескрајни океан воздушни“ (по Лучи Његошевој), али будући да је суштина збитија ипак више земаљски него ли небески загонетна, ове су ватре јасно видљиви знак на људском хоризонту иза кога постоји бескрај свитања.

Народном изреком : „Ако ти се угасе ватре завичаја, знај да никад нећеш прогледати“, уводи нас пјесник у свјетлосно склониште знака по рођењу и тиме завичајна свјетлост и огњишта пламенови добијају смисао библијског видјела, онога за кога рече Бог да је добро што је видјело и да је нужно потребно свјетло да би се и невидљиво ипак видјело, умом ако не оком, и да је неопходна ватра да бисмо се огријали. Усред тога видјела ствара се пјеснички круг „Пламени језици“ који трају и упозоравају нас да је обавезно, да бисмо могли да сазнамо дане, треба да стојимо не одвећ близу да не сагоримо, али не и одвећ далеко да се не заледимо душом и тијелом. Тако, након тог сазнања сасвим је могуће да:

„…сунцем опаљен ратник
На крилатом коњу јури небу
И хвата звијезду падалицу…“
Р. Милошевић: Касно у ноћ

Та ће га звијезда упутити врлетима и стрампутицама (рјеђе равним слободним стазама царским) које ипак у бесконачности својој воде према чудесима ненадмашне Љубави Небеске, према видећим и невидећим чарима достојности гдје по Прешерну (тако га види Милошевић) нема вјетрова који гасе вјеру и наду човјекове и Његове славе.

„…Од Индије до нове Србије
Седам мора и крстатих гора –
Златно доба наше историје
Уз чете звијезда нових зора…“
Р. Милошевић: Сунце се стиди

“Ружа вјетра или ружа вјетрова је графички приказ јачине и брзине вјетрова из појединих праваца.“ Та егзактна дефиниција, дата по краткој лексиконској форми, добро је позната математичару научнику Радославу Милошевићу. Али пјесник тога етаблираног имена и знамена у свом трећам пјесничком кругу „ЗАПРЕТАНИХ ВАТРИ“, насловљеном као „Ружа вјетрова“ нагет је над једним другим, над неким другачијим силним и разорнијим ( кад и кад ) творачким вјетровима историје.

„…Шест вјекова, вријеме брзо лети,
Залуд пишем ова црна слова –
Бал вампира креће са Косова.“

Не вјерујем Ти, нећу да Ти повјерујем, Пјесниче. Душа моја не може и неће да прихвати. За вампире је спреман глогов колац, потребно га је само мало јаче заоштрити. Ноћ потом биће мирна и свако јутро наредно – ведро и плаво.

***

Пјесник-Професор Радослав Милошевић је написао драгоцјену књигу, посебно вриједну лирску читанку. У читанкама налазе своје мјесто и митови, и легенде, и бајке. А опет су читанке, уџбеници слободе и сазнања, сазнања слободе. Спознања истине!

Пјесник је (не по први пут, али сада у посебном контексту историје и пророчанства) изабрао најтежи, али и најчистији стваралачки пут – форму сонета. Публицистички и историјски извори на које се ослонио многима су непознати и од ријетких признати и прихваћени. И то је једна од тешкоћа са којима се суочио ( а сучаваће сеу пуном смислу тек по неминовном одрастању ове слојевите и многозначне књиге ) Пјесник-Научник. „Ја препуштам цвећа стазе којима је нога мека нек по цвећу они газе, а трње је за Човека“ – по Ђ. Јакшићу.

***

Када се разгоре запретане ватре и пламени језици сучеље се са знамењем имена ружа вјетрова, онда букти благодатни пламен до небеске прасвјетлости, до библијског свевиденија – вјечна зубља наше серпске слободе, писане и сликовнописом и србицом и винчански и глагољицом и, нужно, наспрам данашњег собитија, ипак, понајбоље и понајљепше – ЋИРИЛИЛИЦОМ.

 

Аутор: Перивоје Поповић, потпредсједник Удружења књижевника Црне Горе

Извор: ИН4С

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *