Ђорђо Агамбен: Реквијем за студенте

Фотографија: Mark Mirko/Hartford Courant)
Искуство које је трајало десет столећа заувек се гаси. Студенти више неће живети у градовима у којима су њихови универзитети. Уместо тога, слушаће предавања затворени у своје собе

Као што смо и предвидели, у Италији ће се универзитетска настава следеће године одвијати преко онлајн платформи. Пажљивији посматрачи су већ знали да ће такозвана пандемија бити искоришћена као повод за свеобухватну дифузију дигиталних технологија, која се сад послушно спроводи у дело.

Оно што нас овде занима, чак више него последична трансформација наставе у којој нестаје елемент физичког присуства (одувек важан део односа између студената и наставника), јесте укидање могућности групне дискусије на семинарима, што је увек био најинтензивнији део процеса учења. Технолошко варварство које трпимо донело нам је поништавање свих искустава посредованих чулима, као и губитак погледа који је сад заувек заробљен унутар сабласног екрана.

Али у свему томе највећи значај има нешто о чему се готово и не говори: то је, наиме, нестајање оног начина живота који смо описивали као студентски (studentato). Универзитети су рођени у Европи из студентских заједница – univeristates – по којима су и добили име. Бити студент значило је пре свега практиковати начин живота чији су главни елементи изучавање литературе и похађање предавања. Али ништа мање важни од тога били су сусрети и размена мишљења са другим scholarii, који су често потицали из далеких крајева и према месту порекла се окупљали у nationes. Таква организација живота еволуирала је кроз векове на више начина, али од средњовековних clerici vagantes па до студентских покрета у 20. веку, друштвена димензија овог феномена била је константа. Свако ко је улазио у универзитетску учионицу у својству предавача врло добро зна како се тамо, пред нашим очима, граде пријатељства, како се у складу са културним и политичким инклинацијама формирају мале студијске и истраживачке групе које настављају да постоје и када се настава заврши.

Искуство које је трајало готово десет столећа заувек се гаси. Студенти више неће живети у градовима у којима су њихови универзитети. Уместо тога, слушаће предавања затворени у своје собе, стотинама километара удаљени од људи са којима би иначе делили клупе. Мали градови, некада престижни универзитетски центри, приметиће само да су студенти, често највиталнији део њихове популације, нестали без трага.

За сваку друштвену појаву у изумирању могло би се тврдити да је на неки начин то и заслужила. Нема сумње да су наши универзитети досегли тако висок ниво корупције и експертске игноранције да је практично немогуће оплакивати их, јер је њиховим пропадањем и студентски живот у једнакој мери осиромашен. Али две ствари могу тврдити са сигурношћу:

1. Професори који en masse пристају на потчињавање новој диктатури телематике и прихватају да предавања држе искључиво онлајн нимало се не разликују од универзитетских професора који су 1931. потврђивали оданост фашистичком режиму. Као и онда, можда ће само 15 од 1.000 њих одбити да то учини, али имена оних који одбију остаће уписана уз имена наставника који се нису поклонили фашистима.

2. Студенти којима је заиста стало до знања мораће да одбију улазак на универзитете трансформисане на овај начин, мораће поново да се конституишу у неке нове univeristates, као што је било на почетку, јер једино на таквим местима реч прошлости може преживети навалу технолошког варварства и једино ту би се могла родити нека нова култура – ако је то још могуће.

 

Аутор Ђорђо Агамбен

Превео Ђорђе Томић

Извор: Нови Стандард

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *