Шестоперна дипломатија

Целокупна дипломатија је наставак рата другим средствима.
( Чу Ун Лај, премијер Кине )

Чланак је посвећен успомени на највећег српског обавештајца и дипломату Саву Владиславића

Сава Владиславић
Сава Владиславић

Дипломатија је скуп радњи и поступака чији је задатак постизање крајњег циља, а то је достизање идеје за коју се боримо и то не само као држава и народ, већ и као појединци. С обзиром на то може се закључути да је дипломатија све. Једина препрека на том путу може бити част, која је данас згажена у квазидипломатским односима. Кад кажем квазидипломатски односи, сматрам да су они у последњих стотинак година еволуирали и достигли дно, тј. када смо ми од великог народа који је успешно одолевао петовековном покрштавању, сведени на мали народ. Колико ће здраво језгро да издржи, питање је?

Како је кренуло са дипломатским односима то сами Бог зна, али је вероватно једног тренутка дошао час када су друмски разбојници поставши државници морали билатерално или мултилателарно да реше некако међусобне односе које су започели успостављањем граничних линија.

Установљење дипломатских односа по западним изворима почиње у 15-ом веку, али свакако су дипломатски односи вођени и раније, па потребу да свако почиње од себе треба избегавати. Дипломатија је вођена како у античкој Грчкој тако и у Риму, али се у Риму након распада Римског царства на источно и западно нагло развја јер није више била унутрашње питање. Ипак можда треба дати за право кардиналу Ришељеу да је утемељио модерну дипломатију, а да је исту још више унапредио његов наследник Мазарен, када су државе почеле да оснивају своја дипломатска представништва. У свему овоме треба споменути и наше Немањиће који су мудро водили дипломатију.

 

https://www.youtube.com/watch?v=piFG8csh9HU

 

У савременим односима дипломатија jе практично све, па се односи на војне, економске, спортске и остале међудржавне односе. Како да се ми „мали“ уденемо у свет великих, кључно је питање наше дипломатије, када се зна, а можда и не зна, да је Вудро Вилсон још 1919. године у Паризу у својих 14. тачака практично одредио понашање малих, где они не требају да делују у оквиру својих савеза него само у оквиру колективне безбедности. Одговор је прост. Само, ако дипломатију вратимо у оквире система.

Како, јер сама реч дипломатија потиче од грчке речи диплома што значи пресавијено на двоје, повеља? Згазивши диплому као институцију згазили смо и дипломатију, а српску дипломатију Срби су престали да воде још од почетка 20-ог века па све до данас, а сигурно и много раније, јер ако је ћирилица четири године после раскола 1060. године у Солину, тадашњој Солани, проглашена као ђаволско писмо, онда је јасно како прави систем треба да ради. Како је то могуће да српски систем не ради, процените сами, али да се подсетимо шта су нам радили у последњих сто година, онда када су нам као победницима смањивали чинове, а пораженима давали чин више ради лажног братства, онда када смо „сами“ почели да рушимо Жрнове, онда када нису слушали обавештајце и када нису облачили панцир кошуље, што доводило до катастрофе, па све до данас када бетонирамо базилике, а о храстовима и да не говоримо. Узалудни су светли тренуци били отелотворени у Јовану Дучићу, Иви Андрићу, Борисаву Станковићу, када они уствари и нису били део система, већ само сјајни појединци који су га надвисили. Оног тренутка када се у систем уткала тетка Живка, која је врло Живка и данас, тог тренутка дипломатија је изгубила значај, а тетка је постала систем лоше селекције кадрова. Сетимо се само нашег амбасадора у кратким панталонама, игре заставама, непоштовања реда и поретка из чега је проистекао протокол да на победничкој страни са победницима стоје непостојећи и поражени, а победници на клупи за разервне играче. То је само мали део онога до чега долази, ако се пренебрегне систем, а на уништење истог утицали су пре свега:

Незнање и непоштовање правила под један, самовоља, лажне величине, необавештеност, гажење стручних савета и као и увек српско удворништво и менталитет паланке нас је довело у позицију из које ће нам требати године да се извучемо, ако не направимо оштар рез и не окренемо се пре свега сами себи и својим интересима, али на мудар начин, начин који даје до знања великима да им не сметамо. Како то учинити када се зна да се САД одавно не држе Вилсоновог принципа немешања преко океана и да су са Рузвелтом обелоданиле ширење демократије, али на свој начин, који још увек траје, а то је начин да су Друштво Народа, а данашње УН уствари само амерички сервис, а да је Вилсонова политика арбитраже практично благи мелем на љуту рану? Како опет наћи новог Вилсона који Пупину даје оловку и каже „нацртај оно што мислиш да је исправно“ ? Како из практичног пораза као Немачка у Првом светском рату изаћи у геополитичког победника?***

Све су ово питања за неусијане главе, а не за усијане које и даље воде шестоперну дипломатију, а какав бих ја дипломата био кад бих неком рекао шта је шестоперце? Онај који треба да зна, сигурно зна.

 

Милорад Ђошић

Српски културни центар  „Ћирилица“ Беорад

 

 


*** Хенри Кисинџер – Дипломатија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *