Чувару памћења потребна нова кућа

Седам и по деценија од оснивања Историјског архива Београда

Здање у Улици Палмира Тољатија штити 14 километара грађе и постало је претесно за документа и предмете који пристижу

Документа из Фонда Земунског магистрата (Фото А. Васиљевић)

Среће с полицијом Вук Стефановић Караџић никад није имао. За аустријску је био руски шпијун, за руску – аустријска ухода. Од српске, у чијим је очима такође понекад био туђи жбир, добио је онај чувени поспрдни пасош у којем се описује као бивши козар који је постао „списатељ српске граматике”, с носем као модрим патлиџаном и устима као чарапиним почетком. Али, сиромаштвом тако дуго прогоњени Вук, кад се у животу домогао и сребрних кашика, због њих се на крају морао за помоћ обратити полицији. Неко му их је, наиме, украо, па је он поднео пријаву полицији да му нађу лопова и покрадени есцајг.

Ту пријаву из 1861. данас чува Историјски архив Београда. Кад би се повела расправа о томе где је срце Београда, пало би безброј различитих одговора. На питање где се налази његово памћење, само је једно исправно рећи: у том архиву, где се чува грађа која би се, када би се сва изложила, протезала од Трга Николе Пашића до Смедеревског пута и назад. То је око 14 километара, готово као две дужине најдуже београдске улице, Булевара краља Александра.

Милиони различитих докумената и предмета Скупштине града, свих 17 београдских општина, фирми које послују у престоници, легати и лични и породични фондови похрањени су и штите се у здању у Улици Палмира Тољатија у Новом Београду, где ће 26. септембра бити обележено 75 година постојања Историјског архива Београда. За ту прилику припрема се монографија о овој институцији, каже Слободан Мандић, помоћник директора за обраду и коришћење архивске грађе.

У два депоа, обновљена прошле године, смештени су материјали који углавном не сежу у прошлост дубље од 18. века. Најстарији документ је „Дијалог Османлије и Хришћанина о војно политичкој ситуацији”, на турском језику, из 16. века. Најстарија архивска целина је она сачувана из Земунског магистрата (1749–1934).

– Да би се спасао Фонд Земунског магистрата, чија грађа прати рад Магистрата од оснивања 1749, када је породица Шенборн откупила од града Земун и припојила га Војној граници, 1945. године основан је градски архив – истиче Мандић и додаје да је Београд најважније архивско средиште и место за истраживање између Истанбула и Беча.

У фондовима и збиркама градског архива може се пронаћи улазница за вечеру која је 21. маја 1892. приређена у башти Вајфертове пиваре у „почаст драгог нам госта г. Николе Тесле, славног електротехничара и научењака српског”, уз ограду Општине вароши Београда да ће се вечерати о свом трошку.

Неки делови историје су дословно истргнути из свог „природног станишта” и пренети у зграду овог архива. У њој је, тако, и радна соба народног хероја Коче Поповића. На столу су странице „Политике” с почетка 80-их година 20. века, а поред сваког њему интересантног текста Коча је стављао коментар. Полице с књигама, ратни дневник, личне фотографије, ордење и цртежи део су легата Поповића и његове супруге Лепосаве Лепе Перовић, који је за јавност отворен 2000. године по жељи тог сорбонског ђака.

– Његову заоставштину чини више од 100 фото-албума, 392 грамофонске плоче, библиотека са 7.378 наслова, колекција од 59 ордена, међу којима је и Орден слободе, као највише војно одликовање СФРЈ, додељено свега девет пута. Направљен је од злата и платине и у њега је уграђено 45 рубина и 61 брилијант. Легат је поклонио Архиву Београда 1981. Тада је почела предаја грађе и завршена је 2006, с тим што је Поповић захтевао да се легат не отвара пре 2000. Тако је и учињено – истиче Мандић.

Архиву, као чувару прошлости и сећања, поверење су поклониле и бројне друге важне личности које су обележиле живот Београда 19. и 20. века, политички и јавни радници, ликовни и балетски уметници, адвокати, архитекте, револуционари… Али, обраћају му се и обични грађани, и то сваког дана. Писарница годишње прими 10.000 захтева за издавање уверења или копија докумената потребних за регулисање имовинскоправних, социјалних, породичних или радних односа.

Грађу Историјског архива користи и око 550 регистрованих истраживача, било да се баве развојем пекарске индустрије у Београду или им је центар пажње живот сиротиње у престоници. Галерију, која је отворена 2003, годишње посети 1.500 људи. Истраживачима, али и свима који насумично претражују интернет, дигитализација архивске грађе омогућила је да лакше приступе бази података заточеника логора Сајмиште, картотеци житеља Београда са 1,2 милиона пријава пребивалишта грађана Београда и Земуна између 1922. и 1952, збирци црквених матичних књига, фондовима и збиркама Првог светског рата…

– Архивски материјал који се код нас чува а преузет је од институција чији је оснивач град Београд и фирми које послују на територији престонице може да се користи бесплатно. Копирање и скенирање докумената наплаћујемо, док је фотографисање забрањено – истиче Мандић.

С обзиром на то да се посао само повећава овом малом колективу са 45 запослених, законом обавезаном да прима грађу која не сме да буде уништена, зграда Историјског архива Београда постала је претесна. Мандић и његове колеге надају се да ће у близини бити саграђено ново здање за архив. Можда у њему буде могуће пронаћи одговор на питање да ли појединац у 21. веку у океану доступних информација и података има право да буде – заборављен.

Архив кроз бројеве

5.000.000 снимака на микрофилму

34.558 библиотечких јединица и 143 старе и ретке књиге

5.348 квадратних метара има зграда

2.400 квадрата заузимају два депоа

2.816 фондова и збирки

2.226 регистратура

13,5 километара простире се архивска грађа Мала „фабрика”

Историјски архив Београда функционише као мала „фабрика”. Пре него што грађа доспе на полице два депоа, а информације о њој буду доступне на интернет страници Архива, она се најпре прикупља, чисти, сортира према међународним архивистичким стандардима, пролази кроз књиговезницу, фото-лабораторију и лабораторију за конзервацију, микрофилмује се и скенира. Архив је до сада објавио више од 70 зборника, докумената, водича, монографија, каталога на српском, руском, енглеском и француском језику. Како је изгледао туризам у Београду између два рата, живот београдских Јевреја и Холокауст, живот бањичких логораша – неке су од 50 поставки које су могле да се виде у Галерији Историјског архива Београда.

 

Аутор: Далиборка Мучибабић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *