ЧАСТ НИКШИЋКИХ ПРОФЕСОРА ЈЕ БУДУЋНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ !

Да је мене неко питао које би академске личности требало поставити на листу опозиције “За будућност Црне Горе”, без двоумице и под пуном одговорношћу бих предложио да то буду чланови Актива отпуштених никшићких професора.

Њих 27 (26 из Никшића и један из Херцег Новог) прије шеснаест година устали су у одбрану српскога језика, одбили зауздавање српске културе у културоцидне дукљанске ланце, добили отказе и тако уписали себе у будућност Црне Горе. Од свих просвјетних радника у Црној Гори, само су се они жртвовали за српски језик, а ко је спреман да се жртвује за српски језик, тај ће се жртвовати и за свој народ.
Jа сам нарочито поносан што је међу отпуштеним професорима никшићке гимназије била и моја тетка Владенка Ковачевић, али не пишем ово ни због ње, нити због њених врлих колега, (који свакако заслужују много више од овога текста) него због будућности Црне Горе и српскога народа који, на оваквим узорним примјерима, мора учити како се брани слобода и чувају људско и професионално достојанство. Када би ме питали ко би требало да буде носилац листе, без размишљања бих предложио професора Веселина Матовића, такође отпуштеног професора српског језика.
Он је, почетком 2004, након двадесет седам година рада у средњој школи, заједно са својом супругом Радмилом, одбио да изводи наставу у знак протеста због преименовања српског језика у црногорским школама. И Веселин и његова супруга Радмила (која није професор српског језика, него електротехнике ) су “бацили дневнике” и показали отпор, и наставили, свакодневно, да пружају отпор злочиначком, антикултурном и антипросвјетном режиму, истрајавајући у одбрани српскога језика. Стога је Веселин Матовић, уредник часописа “Слово” и емисије “Српско становиште” као Бањанин, као Никшићанин, као Србин и као професор, по мојем дубоком убјеђењу, најузорнија свјетовна личност међу грађанима Црне Горе, човјек на чијем примјеру – као и на примјеру његових врлих колега – треба учити.
Да је било среће и памети – а можда и образа – тада је требало да цјелокупно наставно особље просвјетних установа у Црној Гори одбије да изводи наставу и да пође путем жртвовања којим су пошли отпуштени никшићки професори, чувајући академске принципе, као и достојанство школе, Универзитета и цијеле Црне Горе. Да су прије шеснаест година, “колеге” заиста биле Колеге, да су показале колегијалну солидарност, а прије ње, елементарно људско достојанство, оне би одбиле да предавају било шта на било којој катедри ученицима “матерњег језика”, чије се ‘образовање’, напокон, свело на Чиргићеву ‘граматику’ (у којој ‘читамо’ два наказна знака) и Андријашевићеву ‘историју’ (у којој је Србија ‘окупирала’ Црну Гору). Тада је већина изабрала свој пут: нијесу, дакле, били колеге отпуштеним никшићким професорима, али су зато били и(ли) (п)остали колеге Живку Андријашевићу, Новаку Аџићу, Шербу Растодеру и сличним антинаучним креатурама.
У дјелу отпуштених никшићких професора јесте Будућност Црне Горе. У поруци отпора који треба показати јесте Будућност Црне Горе, а та порука се састоји у ријечима професора Веселина Матовића:
“Када су Аустријанци 1916. године забранили ћирилицу, српску историју и српску епску поезију, четрнаест бјелопавлићких учитеља поднијело је оставку, иако им је запријећено да ће, ако се не предомисле, бити стријељани. Они тада нијесу рачунали ни на какав краткорочан успјех нити на то да ће својом жртвом срушити аустријску солдатеску. Нијесу тражили ни помоћ од било кога, нити су је могли добити– завршили су у конц-логору, али су добро знали шта за њихов народ значи та жртва. “
Стога вјерујем да ће искра отпора којом су засвијетлили отпуштени професори српскога језика засијати у срцима свих кандидата на листи “За будућност Црне Горе”. И вјерујем да ће та искра засијати у срцима народа који 30. августа мора ОДБРАНИТИ изборну побједу опозиције.
ЗА БУДУЋНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ !
Аутор: Раде Црногорац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *