Хрватска књига о Јасеновцу у српским библиотекама – о чијем трошку?

Сме ли се доводити у питање број страдалих у логору Јасеновац? И на који се број позвати? Та полемика отворена је ових дана и то поводом редовног годишњег откупа књига и дебате о књизи „Јасеновац“ Иве Голдштајна, која одлуком Министарства културе Србије није откупљена за библиотеке. Подстакнути дискусијом која се о том питању повела, део српских историчара, академика и интелектуалаца тражи да се и порицање геноцида у НДХ у Србији кажњава као кривично дело.

Откупљених наслова је 2.747. Три која нису, а која су отворила питања о разликама коначног и прелиминарног списка. И коначно – полемика о књизи која је покренула питања из Другог светског рата која ни 75 година касније нису добила одговор. То је, у најкраћем, резултат овогодишњег државног откупа књига за библиотеке.

Уз једну специфичност: три књиге које су ове године биле упитне – све су из области историографије.

„Јасеновац“ Иве Голдштајна, „Етничко чишћење: генеза концепта“ Владимира Петровића и „Митови српске историје“ Дејана Ристића. Те књиге су, како се наводи, биле на прелиминарном списку, али не и на коначном. Зашто?

„Зато што је Комисија на крају предложила други списак књига као коначан, након консултација које смо имали“, каже министар културе Владан Вукосављевић.

Појашњава да је процедура јасна и да, пошто Комисија начини прелиминарни списак, пошаље га библиотекама како би се видело какво је њихово интересовање мимо обавезног откупа. После тога представници Комисије и Министарства „утврде нијансе“ и тако се формира коначан списак. А он се, ове године, од прелиминарног разликује за та три наслова.

Историчар Предраг Марковић, члан Комисије, каже да је у ствари веома мали број библиотека показао интересовање за тим књигама, конкретно – за Голдштајнову и Петровићеву, те да се у јавности непотребно подигла бука око нечег што је била препорука.

Није пракса да се појединачно појашњава зашто неки наслови јесу или нису за препоруку, каже министар културе, али подвлачи да је кључни критеријум да књига буде усклађена са општим интересом у култури.

„Министартво својим потписом на предлог Комисије заправо у име државе скреће пажњу библиотекама да су неки наслови врло важни за културну политику, за боље разумевање неких појава и феномена, за опште образовање и слично. Према томе, ове три књиге, по оцени Комисије са којом сам се ја сложио, једноставно нису у неким елементима испуниле услов да држава својим печатом и потписом баш те књиге
препоручи библиотекама“, каже Вукосављевић.

То што се његова књига није нашла на коначној листи најтеже је прихватио историчар Иво Голдштајн, који одлуку сматра нетранспарентном и тражи одговоре на питања зашто његова књига није откупљена.

„Мени је питање по чему сам ја неподобан, по чему моја књига није откупљена и зашто се инсинуира да су моје тезе чудне и да сам ја ревизионист“, каже Голдштајн.

Голдштајнова студија о Јасеновцу прошле године је представљена у Београду. Део присутних на промоцији која је одржана у Центру за културну деконтаминацију сада је стао уз аутора. И док Голдштајн одлуку Комисије и Министраства културе не би назвао цензуром, они који се залажу да се и „Јасеновац“ откупи износе оштрије ставове: кажу да је књига ликвидирана са списка и да је то цензура. Министар те наводе одбацује.

„Врло је битно, и то наглашавам пошто је било неких бесмислених и детињастих порука о цензури, јер наш свет је склон да користи термине којима не зна занчење: библиотеке могу да од својих средстава набаве примерке и понуде својим читаоцима; према томе књиге су у продаји и све је то де леге артис у складу са законом урађено“, наводи министар.

Шта (не) пише у Голдштајновој књизи?

У чему је грех Голдштајнове књиге, када сам аутор каже да ју је писао не само као историчар него и као потомак страдалих у логорима НДХ. Шта онда у њој пише, због чега не може да носи печат државне препоруке? И да ли је кључни разлог питање о коначном броју жртава које још није добило одговор?

Голдштајн наводи да поседњих 20 година у Јасеновцу, односно у Јавној установи Спомен-подручја Јасеновац, једна стручна екипа ради ревизију података и да су у овом тренутку дошли до броја од 83.145 жртава именонм и презименом.

Тај број није коначан, а Голдштајн износи процену: „Можемо рачунати око 10 или 15 до 20 одсто више, значи око 83 или 85 до стотину тисућа страдалих.“

Није проблем број познатих имена, него управо закључак о непознатим и укупним жртвама, кажу у Министарству културе.

„У Голдштајновој књизи се појављује његова процена од 80 до 100 хиљада и ми смо стали на становиште да када књига буде доживела озбиљније рецензије од стране српских научника који се баве темом геноцида над Србима или од стране међународних научника, да ће књига бити узета у разматрање.Голдштајн тврди да, без обзира на списак са именом и презименом жртава, у Јасеовцу је било око 100.000. Мораће да се озбиљније потруди да докаже те своје тврдње уколико жели да ова дрзава, понављам, својим печатом ту књигу купи и да српским библиотекама. Али, опет понављам оне то могу и саме ако процене да читалачка публика има интересовања за такву врсту лектире“, каже Вукосављевић.

Поставља и друго питање, које, каже, није пресудно за одлуку, али илуструје околности. А то је: колико је књига српских аутора у излозима хрватских књижара или у библиотекама, колико их је откупило Министарство културе Хрватске, као и колико је примерака Голдштајнове књиге откупљено у Хрватској. Иако се за њих нису везивали у одлучивању, ти подаци илуструју једну осетљиву тему, јер је, како каже Вукосављевић, „питање Јасеновца и геноцида над срспким народом у НДХ једно од кључних емотивних и историјских и психолошких питања“, те се књигама које третирају ту тему мора приступати са великом пажњом.

И по најнижој процени, опет међу најстрашнијим логорима

Да ли је време да тема која узнемирава јавност деценијама и која исто толико није добила јасан одговор коначно буде препуштена историчарима? И могу ли они донети одлуку без утицаја средине из које долазе?

Историчар Предраг Марковић сматра да је Јасеновац и по најнижој процени један од највећих логора у Европи, а по методама – најстрашнији.

„Чак је гори од Аушвица! Јасеновац је толико страшан, он је и са најмањом бројком већи од Бухенвалда, од Дахауа, од Маутхаузена…Једино су Аушвиц, Треблинка и Собибор већи. Чак и ако тај број није велик, он је страшан по методологији, страхота није у броју него у намери, ако је број мањи, није то због доброте усташа, него зато што су усташе дивљи људи, нису они организовани Немци, усташе су имале намеру да побију све Србе у НДХ и нису успели, а ја кажем – хвала Богу“, појашњава Марковић.

Голдштајн наводи како он „нема два дискурса“ и да исто говори и у Београду и у Загребу.

„Мени је ружно да се једна тема грозна своди на то колико је жртава било. И 75 година од нестанка логора, ви ћете поставити питање – реци ми колико мислиш да је било жртава и ја ћу ти рећи ко си ти, политички“, каже Голдштајн.

На податак о 700.000 страдалих позива се и израелски историчар Гидеон Грајф, који тврди да је Јасеновац био гори од Аушвица и који је иначе био директор изложбе „Логор смрти Јасеновац – право на незаборав“ коју је Србија организовала у Уједињеним нацијама у јануару 2018. поводом Међународног дана Холокауста.

Голдштајн каже да Грајф за ту своју тезу нема аргументе и тврди како је бројка од 700.000 ушла у јавни простор после 1945. и „како често бива у социјализму – кад је ушла таква бројка она је постала сакросанктна и није се смјела доводити у питање јер би то стварало некакву грижу савјести и нелагоду“.

„Реч је о великој рак рани наше укупне историје и културе сећања, свих ових седам деценија баратало се да је Јасеновац прогутао стотине хиљада српских, јеврејских и ромских жртава. Највише српских. Постоје максимизирања, алли постоје и минимизирања попут оног које се 90-их појавило у књизи Фрање Туђмана ‘Беспућа повијесне збиљности’ где он говори да је у Јасеновцу највише 60 хиљада жртава. Тако да је тај опсег од Туђманових 60 хиљада, што је проглашено као једна историјска јерес и ревизионизам најгоре врсте, па до 700.000 који се појавио у првим годинама после рата и ту се креће тај трагични распон“, наводи Вукосављевић.

Ако права истина није утврђена одмах по завршетку рата и када су сведоци још били живи, колико је тешко тај посао обавити готово осам деценија касније и након последњих ратова?

Голдштајн сматра да се мора „скинути прича о броју“ јер је „високо политизирана“ и да јасеновачке ћртве заслужују мир, а не „манупулацију каква се данас проводи интензивно на свим странама“.

Министар културе Србије подвлачи да је Јасеновац једно од најтрагичнијих питања у историји спрког народа и да је жалосно што ни седам деценија касније нису извршена потпуно поуздана научна истраживања о тачном броју жртава именом И презименом.

„Мада је то и немогуће, с обзиром да су читава села и области спаљивани и црквене књиге уништаване и ми не можемо доћи до сваког имена и презимена, али се може доћи до резултата који су приближнији истини“, каже министар.

У вези са књигом о Јасеновцу, историчар и члан Комисије Предраг Марковић указује на још један проблем – недостатак одговарајуће литературе у Србији.

„Оно што је направио Голдштајн то није нека нова књига то је синтеза постојећих сазнања, а нажалост – код нас се не праве, а ја бих волео да видим такву књигу код нас, у српској историографији“, каже Марковић и појашњава: „Потребно је да за велике темеимамо одговор академске заједнице, који немамо, а ми не можемо да криткујемо Голдштајна а да нисмо ниједну такву модерну синтезу направили којом би могли да, ако се не слажемо с тим, да изађемо са неким новим ставовима.“

Протест против порицања геноцида над српским народом

Ако је изостао такав одговор историчара, није изостала полемика не само историчара него и јавности. Последња у низу реакција на дебату о томе да ли је требало да Министарство културе Србије откупи Голдштајнову књигу: група академика међу којима су Матија Бећковић и Василије Крестић, историчара међу којима је Милош Ковић, затим редитељ Емир Кустурица, неки књижевници (око стотину потписника), покренула је петицију против порицања геноцида над српским народом.

Позвали су и етичке комисије Филозофског факултета и Универзитета у Београду да се изјасне о ставовима историчара и професора Дубравке Стојановић и Николе Самарџића о Благоју Јововићу, НДХ, Јасеновцу и Олуји.

Август је месец у којем је пре готово осам деценија настао један од најмонструознијих логора на свету.

Август је месец оптерећен годишњицом И сећањем на догађаје из последњег рата и на годину коју је отац Иве Голдштајна Славко описао као „годину која се враћа“.

2020. је година у којој се јавност у Србији враћа питањима из Другог светског рата, али И даље без заједничког става о највећој колективној трагедији у историји овог народа.

 

Аутор: Драгана Игњић

Извор: РТС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.