Хидроавијација

Поштовани читаоци,

овај чланак посвећујемо старом пилоту Стојану Марковићу који је од 1934-1939 године са службом био у 25. ЗНК Котор, у оквиру  Југословенског ратног краљевског ваздухопловства. Управљао је хидроавионом Дорнијер До Д. У једном од тренажних летова доживео је удес због отказа мотора, али је срећом остао жив. Захваљујемо се члану и пријатељу нашег удружења Александру Манојловићу на фотографијама из приватне колекције његове мајке, ћерке пилота Стојана Марковића, а ми ћемо, захваљујући Петру Недељковићу из Ваздухопловног музеја Сурчин, који нам је послао повезницу за форум Палуба , да поћирилизујемо и испричамо причу о Дорнијеу До Д.


Пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић

Хидроплан Дорније До Д

Хидроплан До Д
До Д цртеж
Двадесете године двадесетог века су донеле прави бум у изградњи авиона за потребе цивилног тржишта. Готово сваког дана су инжињери избацивали нове моделе поштанских и путничких авиона и хидроавиона. Овај светски тренд није заобишао ни фабрику Дорније, тако да је ускоро на тржиште избачена фамилија путничких авиона Комет/Меркур. Летелице ове фамилије ( разликовале су се само по ситним детаљима) су забележиле леп извозни успех, тако да су се налазиле у рукама различитих авио компанија у Бразилу, Кини, Колумбији, Данској, Јапану, Немачкој ( преко 30 примерака у Луфтханзи), Шпанији, Шведској, Швајцарској и Совјетском Савезу.
До Д у фабрици
До Д прототип
Током 1924 године, инжињер и оснивач фабрике Дорније, Клаудијус Дорније, добија позив из Јапана да конструише нови торпедни авион који би се, у две верзијекопненој са точковима и морнаричкој са пловцима, производио у фабрици Кавасаки из Кобеа. Да би скратио време потребно за пројектовање нове летелице Дорније је искористио планове авиона већ поменуте фамилије, тако да је прототипови, покретан мотором РР Еагле, били спремни за испитивање већ у октобру месецу исте године. Прототип копненог торпедног бомбардера добија ознаку До Ц, док прототип хидроавиона добија ознаку До Д. Већ уследеће године прототипови учествују на испитивању Јапанске морнарице и упркос томе што су једини успели да испуне веома ригорозне захтеве, фирма Кавасаки не добија уговор, тако да је изгледало да је судбина ових летелица запечаћена у том тренутку.
Отказ мотора и удес До Д
Стојан Марковић и другови. Фотографија: приватна колекција Александра Манојловића
О удесу су писале и новине
Дорније До Д је био висококрилац полумонокок конструкције у потпуности израђен од метала. За делове који су трпели највеће оптерећене кориштен је челик док су остали делови били израђени од алуминијума. Због спречавања корозије је кориштена нова врста челика док су делови од алуминијума добили заштитни премаз од лака. Читав труп је био направљен од алуминијусмских лимова спојених завртњима ради лакшеодржавања и поправки. Мотор и хладњак су се налазили у носу авиона, док се иза њих налазила пилотска кабина и кабина стрелца. Испод трупа су се налазили носачи за једно торпедо калибра 450 мм. Стајни трап се састојао од две масивне ноге на којима су се налазили пловци. Крила су се састојала од три дела спојена међусобно шрафовима, од којих је средњи део био повезан за труп балдахинима. Спољашњи делови крила су имали и упорнице којима су били везани за ноге стајног трапа, а у њима су се налазили и резервоари за гориво појединачне запремине 285 л. Репне површине су биле спојене за труп помоћу 4 завртња и биле су тотално металне конструкције, осим покретметалне конструкције пресвучене платном.
Одељење До Д
Стојанов ДоД 222
Чак и онда латиница
После потписивања Рапалског уговора између Краљевине Италије и Краљевине СХС, створили су се услови за стварање наше морнарице. Од самог почетка команда морнарице је почела да износи своје потребе за ратним бродовима, како би могла да осигура обалу. Међутим, иако су сви ови планови сматрани за скромне, материјална ситуација није дозвољавала набавку 1-2 крстарице, неколико дивизија разарача и подморница. С друге стране се појавила морнаричка авијација, а како су њу била потребна далеко скромнија улагања она се веома брзо развијала.
Један од старих асова у тренуцима одмора
Над Боком
Иако је претила опасност да Дорније До Д неславно пропадне на самом почетку, за ову летелицу се заинтересовало Поморско Ваздухопловство Краљевине СХС. Наиме до тог тренутка је ПВ у свом саставу имало само хидроавионе који су могли да бомбардују, али не и торпедирају противничке бродове. Стога МВМ ( Министарство Војске и Морнарице), 1926 године, наручује 10 летелица типа До Д, и један До Њал, од фабрике Дорније ( фабрички бројеви 131-140), који стижу већ исте године. Од прототипа су се разликовали по новом јачем мотору БМЊ ВИ са 600 КС. У ПВ летелице добијају ВЕ бројеве од 201 до 210. Већ на самом почетку службе су се показали и неки веома озбиљни недостатци ових летелица. Наиме, и поред веома робустног изгледа, стајни трап је био веома осетљив на тврђа и слетања по мало јачем мору. Осим тога наши летачи су се жалили и на слаб мотор, због кога је летелица имала релативно дугачак залет оптерећена убојним средствима. Да су ове критике биле оправдане, стоји и доказ да је до наручивања друге серије ( 1929 године), 5 хидроавиона овог типа било уништено у разним удесима ( углавном због лома стајног трапа). Ови хидроавиони су користили АУ торпеда калибра 450 мм, која су наслеђена 1921 године, а испитивања са њима су обављена током 1929 године.


Током 1929 године МВМ наручује и другу серију хидроавиона од Дорнијеа, али са једном изменом. Ове летелице више нису биле торпедни бомбардери, већ обични извиђачко бомбардерски хидроавиони, тако да су носили ознаку До Д бис. Заједно са овом серијом од 14 летелица ( ВЕ бројеви 211-224), из фабрике Дорније долази и одређена количина резервних делова, као и инжињер Гöтз, који је био задужен да изврши преправке и исправи све уочене недостатке. Ове летелице су верно служиле до у ПВ до 1939 године, када их замењују нови хидроавиони До-22. На почетку Априлског рата у употреби су се налазила још само 2 авиона До Д бис, који су били предвиђени за обуку летача и самим тим нису узели никакво учешће у операцијама.


Карактеристике:


тип: торпедни-извиђачки бомбардер са три члана посаде
мотор: један течношћу хлађени, В-12  БМЊ ВИ са 600 КС
дужина: 13,45 м
размах: 19,6 м
површина крила: 62,4 м2
маса: празан 2600 кг, нормална полетна 3900 кг
брзина: крстарећа 170 км/х, максимална 195 км/х, слетања 92 км/х
пењање: 3000 м за 36 минута
плафон лета: 3600 м
аутономија: ?
долет: 1000 км
наоружање: 1х7,7 мм Дарне фиксни у носу авиона, 1џ7,7 мм Дарне на окретном постољу за заштиту из задње полусфере, 1 торпедо калибра 450 мм


Извор: Палуба

Приредио: Милорад Ђошић


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *