ТВ водитељке реформисале Вука

Поштовани читаоци,

     Од нашег сталног сарадника и оснивача првог ћириличног удружења из Новог Сада добили смо текст који је данас објављен и у троброју дневног листа “Политика” за 24, 25. и 26 април 2020. године у рубрици “Култура”на 17. страни.

ТВ водитељке реформисале Вука

    Тешко је баш тачно временски одредити када се то тако масовно догодило на српским телвизијама, али је лако запазити да већ извесно време на малим екранима владају водитељке које су фонетски реформисале Вука. Да је извршено исправљање Вука у изговору српских гласова, лако је запазити чим укључимо свој ТВ-апарат и чим почнемо да гледамо емисије типа „Добро јутро“, „После ручка“ и сл.

    Реформу српског језика је – упркос вољи тадашњих српских језичких институција у повоју, упркос отпору и Српске православне цркве која је позната по томе да се држи српске традиције у свему, па и у језику и писму –извршио први и коначни (до данас) реформатор српског учевног језика и писма Вук Стефановић Караџић између 1814. и 1847. године. Та његова реформа ослобођена је коначне забране у српској држави 1868. године и од тада се учи у школи па се зна како се исправно изговарају сви српски гласови који, у служби фонетских јединица функционишу у изговору у српским речима, реченицама, у краћем или дужем говору.

    Познато је да је Вук добио сва српска, али и светска признања за то што је успео да уведе у службени, учевни језик Срба готово у потпуности чист народни језик и народно писмо које је добило 30 слова и исто толико, функционалних изговора тих слова. Редак је случај у свету да се у другим језицима изврши такво стапање  словних знакова с њиховим изговором у говорном језику.

    И, најзад, ево како су српске водитељке у ТВ-програмима данас извршиле „поправљање“ Вука. Увеле су нови глас, нови изговор коме још треба само да измисле словни знак да бисмо сви лакше „научили“ како да га изговарамо и пишемо. Реч је о једном грленом гласу који је тешко описати. Ми бисмо га назвали „пропратни глас“ или „глас поштапалица“ који њима помаже да премосте време између нове мисли и нове реченице.

    Онима који знају мало више историју српског језика и писма, тај нови глас може личити на „мукли глас“ који је обележаван тзв. танким или дебелим „јер“. Реч је о непотпуно изговореном гласу који је следом историјског развоја у српском језику дао рефлексе и у неким другим данашњим балканским језицима (бугарском и македонском, на пример), а који су се развили најчешће у глас који се бележи данас словом „а“. На пример, уместо старог изговора и писања: „бъчва“ и „сън“ после Вукове реформе добили смо у изговору „бачва“ и „сан“. Дакле, тзв. рефелкс „а“.

    Истина, наше водитељке су то „надоградиле“ тако да су тај тзв. мукли глас из ранијег периода драстично у звуку „појачале“, те нам свакодневно безброј пута између речи, између њихових „синтагми“ и нових мисли у новим реченицама изговарају тај ранији мукли грлени одјек у виду праве „грлене бомбе“ које некад краће, а некад дуже делују на наш осећај за фонетику и говор који се учи у добрим предавањима професора српског језика. Њихов изговор тог данас новог гласа има учинак готово праве, разарајуће „бомбе“ на мозак и осећај за леп и течан говор. Једини лек за тај пратећи глас јесте да искључимо тон на ТВ-апарту и да гледамо само слику.

    Наравно, среће се то, иако мало ређе, и код мушких водитеља који иначе предњаче у афазичности, тј. у специјалном нецеловитом изговарању појединих гласова у посебним ноћним разговорима о појединим, обично политичким, темама.

 

Драгољуб Збиљић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *