Србски или српски?

У последње време на друштвеним мрежама, али и у штампи и књигама, води се полемика око тога да ли се правилно пише србски или српски. Како нама у имену стоји варијанта са б, осећам потребу да напишем чланак на ову тему.

Пре свега треба напоменути да је језик жив. Мења се временом, уводе се правила и измене.

Када читалац наиђе на придев србски написан у облику српски, прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора. „Не знају за једначење сугласника по звучности“ је прво што се помисли, или „Ови нису чули за Вука“. Али да ли је баш тако?

СрБски буквар 1856

Облик србски, углавном користе људи који су упознати са тим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега. А многи се изненаде када чују да је и сам Вук Караџић користио облик са словом б, србски.

Не само што је први Вуков речник штампан као србски речник, него и сам Вук о овом питању кореспондира са Владиком Лукијаном Мушицким. У свом писму он наводи: „У рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски“. На овај део Мушицки одговара: „…србски, Србкиња мора остати… и Немци кажу Хабсбург а не Хапсбург, и ми кажемо Љубко а не Љупко… Да знам да ћете печатити Српски а не Србски, расписивао бих на све стране, и викао из петиних жила да вам не дају ни крајцаре“.

Многи који критикују нису прочитали буквар до краја, а никада нису чули за СрБски буквар

Шабчанин, Србкиња, Његош. Србске новине, Србски речник…

Са оваквим ставом би се сложио и наш познати песник Павле Поповић ШаБчанин, и песникиња Милица Стојадиновић СрБкиња. У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу славе, а свом имену је сама додала наставак СрБкиња. Вук је са њом био у врло добрим односима, и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.

Ту су и „Новине Србске“ прве србске новине штампане у Кнежевини Србији.

Његош је такође писао србски а не српски.

Дакле, облик србски је доминирао у другој половини 19. века, а у првој половини сербски или сјербски.

Свети Сава је први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима!

Како је правилно, србски или српски ?

Стандардизацијом језика „Матица Српска“ усвојила је облик српски. Тако да је сада српски стандардно, али је србски коренито.

Данашњи лингвисти, међутим, наводе разумљиве аргументе у одбрану облика са словом Б.
Тако проф др Љубомир Грујић каже: „Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица? Друго правило каже када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику. Не мења се у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од властите именице СРБ“.

Како и зашто смо ми Срби променили име сопсвеном језику?

Опет се враћамо на Вука, и његову реформу. Опште је познато да је Вук живео и радио у Бечу. У то време је Турска империја била већ у стању распада. Неколико деценија касније се коначно и распала, а за превласт на Балкану су се борила два царства, Аустроугарско и Руско. Балкан је тада био у геополотичком погледу најбитнија тачка у свету. Сила која контролише Балкан, контролисала би и коридор Исток-Запад. То ривалство  Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог светског рата, у коме су нестала оба царства.

Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану. А као словени, и то православни словени, били су врло блиски Русима. Беч је ту везу покушавао максимално да ублажи, па је финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана на нож.

Између осталог дошло је и до иницијативе да се „срБски“ мења у „срПски“, јер немци нису могли друкчије да изговоре. О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи „Тајне Вукове Реформе“. Ови примери говоре о страном утицају и да се своди на одрођавање Срба од православних словенских народа.

Можда најочигледнији доказ је офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије. Није страшно што Срби пишу српским а не србским језиком, ако знају шта пишу тим језиком. Какве и чије симболе и у какве сврхе користе. Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру. У том случају неће бити изненађење да за пола века или век, на Балкану живи мало племе Српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу, Ватикану.

У питању је „мека окупација“ која траје предуго

Мала дигресија, сви словени кажу тисућа, само ми Срби кажемо хиљада. Како то није запало за око свима који се буне када наиђу на чувара језика који пише срБски? Да ли је то аутошовинизам, или примитивно вређање саговорника када остане без аргумената, остаје за неки други чланак да обрадимо.

Као што је на почетку речено језик се мења, и како користи већина (50%) то постаје стандард.

Дакле то што пишемо срБски је одбрамбени механизам у циљу очувања нашег језика и културе, али и повезаности са другим словенским народима. Све што глобалисти и светски моћници желе да униште, културу, традицију, веру, националност,  породицу, ми морамо да бранимо. Могу нас етикатерити као националисте, клеро фашисте, није нам битно њихово мишљење, они су на „браво комшије“ нивоу свести.
Ми ћемо поносно бранити све што је СРБСКО.


Извор:

Србске Новине

Прве Србске Народне Новине.

8 thoughts on “Србски или српски?

  1. Неко је објавио текст, а није се потписао? Користило би, да се неко подухвати задатка у је чему потреба или корист од доказивања, да ли је Б или П. Каква је корист од расправљања о томе када постоји безброј питања и тема које су неупоредиво важније. Ако су надлежне институције прихватиле П, ко су ликови који заговарају Б. Када погледате биографије тих ликова, видећемо, да су ради да по сваку цену стигну пред камере и ТВ рефлекторе. Углавном ликови који су се у животу остварили у другим областима, а сада у доколици, по добијању фикс идеје, ћерају, а немају појам шта ћерају. Никаквих аргумената немају за Б нити српски народ може имати неке користи од „борбе“ новонасталих правописних стручњака.

    1. Као што се да видети из приложеног текста „Србски или српски“ извор су „Србске новине“. Када преносимо текст из другог медија, осим што обавезно наводимо извор испод текста, по свим правилима о ауторству, текст преносимо у потпуности како је наведено у оригиналу,тако да словени и немци писани малим словом нису наша грешка.Једине интервенције које понекад имамо у преношењу су ћирилизовање латиничних текстова, ако су баш занимљиви и не можемо да нађемо ћириличну верзију.
      Што се тиче тема о којима пишемо (Ваш претходни коментар), све што има везе са србским писмом, језиком и културом увек ћемо објављивати, јер ми смо, као што нам име каже, Србски културни центар „Ћирилица“.
      Иначе, поштовани господине Млинаревићу, изузетно нам је драго што пратите наш сајт, а Ваше критике схватамо искључиво као добронамерне, па и Вас позивамо да нам шаљете, осим коментара, и своје текстове на те теме.
      Срдачан поздрав,
      Весна Арсић

  2. „сви словени кажу тисућа“ ?! Неко ко се гузи са правописом, пише словени, уместо Словени! О чему се надлежни за овај сајт брину? О Б или П или о правопису?

    1. Типичан другосрбијански одговор. Такве поједем за доручак.
      Налазиш словне грешке, мајсторе, а машиш суштину чланка.
      Све ти лепо пише, него ти ударила мржња у главу па не видиш ништа.
      Овај „лик“ што ти пише је власник портала СрБске Новине, и наша борба је највише усмерена против вас, другосрбијанаца, јер вама највише смета промовисање СРБСТВА, као и подизање националне свести, што је нама основни циљ.
      Изволи читај блиц и б92 и остале аутошовинистичке портале, тамо пљују и исмевају Србе, па ће ти бити много пријатније.

      Никада ми није било јасно зашто ликови попут тебе, ако ово сматрају за глупост, губе време читајући и коментаришући?

      Осим што пљујеш оне који нешто раде (а ко ради тај понекад и погреши, замисли) шта си ти урадио корисно за друштво? И када већ лектуришеш, и запиткујеш, да питам ја тебе, зашто не важи то исто правило за Хабзбуршку монархију, па се не зове ХаПСбуршка ?
      Даље, где си ти видео моју биографију?
      Где је твоја биографија, да видим колико си меродаван да лектуришеш и ко си ти, шта си урадио икада осим коментарисања ?

      Осим тога што ти је језик крајње уличарски и што се „гузиш“ у коментарима, и што не знаш да је „тисућа“ коренитија од грчке хиљаде, не умеш да схватиш суштину па ево да ти кажем у једној реченици.
      Вековима се ради на томе да нам се исквари језик, култура, и историја, и овај чланак је о томе, а сајт све то обједињује.
      Ако теби слика Светог Саве из Високих Дечана није довољан аргумент онда немам даље шта да полемишем са тобом.

      Поздрав за администрацију овог сајта, и само опуштено, овакви напади су нама као добар дан.
      То су они што нападају цркву и вернике, а за геј параду ћуте као заливени, за отварање теретана и фризераја такође. Њихова свест је на врло ниском нивоу, а национална свест и не постоји. Много се на томе радило и већина народа нам је таква, нажалост.
      Свако добро.

      1. Поштовани,

        хвала на лепим жељама. И Вама све најбоље.
        Али код Слобе грешите, другосрбијанац нипошто није.
        Има тврдоглавих и пасивно агресивних и међу нама.

  3. Господине Млинаревићу,
    Кад коментаришете за овај сајт покушајте макар мало пристојније-

  4. Позанто је ад српски правопис, откако постоји у модерним издањима, а модерна издања правописа постоје после Вукоев језичке реформее. Она има, како се зна и добрих страна и мана. Шта претеже? Мишљења су од почеткаа и завршетка Вуковее реформе па све до данас. Истина, за све времее трајања Југославиеј и српскохрвѕтског језика, било еј, струкее што се тиче, само глорификоавње те реформе. Готово ад није било никаквих критичких оцена. Послее разбијања Југославије, међу Србима има и текстова о манама Вукове рееформе. Али ен у српској језичкој насуци. Наука и даље стоји чврсто на становишту да је дело Вука Караџиаћ било и остало позитивно. Ајко имам слободе да кажем своје мишљење о тој реформи, мислим да је она, посебно после 1918. а нарочито после 1945. у Југославији ишла на то да се од власти извррши таква фавориазција хрватске абецеде (гајице) коју су комунисти планирали да постепено у потпуности смени српску ћирилицу. Лингвисти српски у времее комуниста нису имали смелости да се супротставе планираном полатиничавању Срба. Једино су понекад ризиковали па су истицали ад „ћирилица није равноиопраавна“. И тачно је не само да ниеј била равноправан с хрватском абецедом, него је та абецеда отворено фаворизована у јавности.
    Међутим, после разбијања Југославије и враћања назиав језика на хрватски, а тек после тога и српски, српски лингвисти су добили слободу да делују научно и слободно. Међутим, ваљад навикнути увелико на сербокроатизам у својој науци, они после 1990 године нису ништа учинили практично за спас ћирилице у језику Срба, па је српско писмо у анархији замењивано и даље, па смо данас у ситуацији да је српско савршено писмо пало у проценту коришћења на најниже гранее у својој историји. Да се нешто пробуди Анте Павелић који је у НДХ потписаао најригорознији закон о забрани ћирилице, он би се морао обрадоавти силно томе како је његова забрана ћирилице данас добрро примењена у Србији: ћирилица је сасечеан 90 одсто по свим истражиавњиам, а хрватска латиница је са 70-ак одсто у Југославији и Србији данас у Србији нарасла на пуних девет десетина. Директни кривци за такав понижавајући положај ћирилице у Србији нема ко други да буде крив до српскее власти и српских лингвиста у језичким институцијама који нису (ни једни ни други) ништа учинили да се испоштује Члан 10. Устава Србије, с једне стране у Правопису српскога језика Матице српске и у језичкој струци, али и у усвајаању од власти Закона о службеној употреби језика и писмаа спровео уставну, а то значи и народну обавезу ад се спроведе враћање пуен суверености ћирилице. Да су то урадили и спровели у пракси власт и лингвисит, по обабвези из народног Устава, ћирилица би у српском језику била сто посто заступљена, па би цела Србија, као што је то Хрватска у вези са својим матичним писмом, данас била поново, као што је пре седам деценија била, ћириличка земља, а српски народ би био, као, на пример, руски, бугарски и други, ћирилички народ. По српској традицији и култури дугој више од десет векова, то би данас било нее само нормално него и једино исправно ако Срби жееле да се сачуав њихов идентитет и да трају у историји. Срби без ћирилице у свом језику ризикују да нестану у историји, баш као што су нестали први полатиничени Срби — Срби католици. Без ћирилице не може бити друкчији пут ни Срба православаца, ако сасвим изгубе своје ћириличко писмо.
    А што се тиче Србски или српски, зна се. По српском правопису исправно је саамо „српски“. Ако ученик напише „србски“ бићее оцењен јединицом зато што не зна гласовнее промене.
    А ако је моеј мишљење потреебно, а с обзиром на то, да у српском правопису има изузетака у примени преалска б у п, предлажем ад међу изузециам биде признато право да се примени правило о изузециам, посебно кад јее реч о српском народу и писаања речи у вези саа Србиам.
    Молим за извињење због словних превиад јер ми је тешко да поново читам свој текст и да „ловим“ куцачке промашаје слоав.

  5. „СРБСКИ“ МОГУЋ ИЗУЗЕТАК, А ЋИРИЛИЦА, ПО УСТАВУ, БЕЗ ИЗУЗЕТКА
    (Молим да уредник сајта убаци овај мој коментар, јер сам исправио словне превиде који су били у првој варијанти коментара.)
    Познато је да српски правопис, откако постоји у модерним издањима, а модерна издања правописа постоје после Вукоев језичке реформе. Она има, како се зна, и добрих страна и мана. Шта претеже? Мишљења су од почетка и завршетка Вукове реформе па све до данас подељена. Истина, за све време трајања Југославије и српскохрватског језика, било је, струке што се тиче, само глорификовање те реформе. Готово да није било никаквих критичких оцена. После разбијања Југославије, међу Србима има и текстова о манама Вукове рееформе. Али не у српској језичкој науци. Наука и даље стоји чврсто на становишту да је дело Вука Караџића било и остало позитивно. Ако имам слободе да кажем своје мишљење о тој реформи, мислим да је она, посебно после 1918. а нарочито после 1945. у Југославији ишла на то да се од власти изврши таква фавориазција хрватске абецеде (гајице) коју су комунисти планирали да постепено у потпуности смени српску ћирилицу. Лингвисти српски у време комуниста нису имали смелости да се супротставе планираном полатиничавању Срба. Једино су понекад ризиковали па су истицали да веоам штуро и пажљиво да „ћирилица није равноопраавна“. И тачно је не само да није била равноправна с хрватском абецедом, него је та абецеда отворено од тадашње власти фаворизована у јавности.
    Међутим, после разбијања Југославије и враћања назиав језика на хрватски, а тек после тога и ан српски, српски лингвисти су добили слободу да делују научно и слободно. Међутим, ваљда навикнути увелико на сербокроатизам у својој науци, они после 1990 године нису ништа учинили практично за спас ћирилице у језику Срба, па је српско писмо у успостављеној анархији замењивано и даље, па смо данас у ситуацији да је српско савршено писмо пало у проценту коришћења на најниже гране у својој историји. Да се нешто пробуди Анте Павелић, поглавник у НДХ, који је потписао 25. априла 1941. године најригорознији закон о забрани ћирилице, он би се морао данас силно обрадоавти томе како је његова забрана ћирилице данас добро примењена у Србији где је данас сасечена 90 одсто по свим истражиавњима, а хрватска латиница је са 70-ак одсто у Југославији и Србији, данас у Србији нарасла на пуних девет десетина.
    Директни кривци за такав понижавајући положај ћирилице у Србији данас нема ко други да буде до српске, објективно речено, власти и српских лингвиста у језичким институцијама који нису (ни једни ни други) ништа у пракси учинили да се испоштује Члан 10. Устава Србије, с једне стране, у Правопису српскога језика Матице српске и у језичкој струци, али и у неусвајаању од власти Закона о службеној употреби језика и писма па је остала „мртво слово“ на папиру уставна, а то значи и народна обавеза да се спроведе враћање пуне суверености ћирилице. Да су то урадили и спровели у пракси власт и лингвисит, по обавези из народног Устава, ћирилица би у српском језику била сто посто заступљена, па би цела Србија, као што је то Хрватска у вези са својим матичним писмом, данас била поново, као што је пре седам деценија била, ћириличка земља, а српски народ би био, као, на пример, руски, бугарски и други, ћирилички народ. По српској традицији и култури дугој више од десет векова, то би данас било не само нормално него и једино исправно ако Срби желе да се сачува њихов идентитет и да трају у историји. Срби без ћирилице у свом језику ризикују да нестану у историји, баш као што су нестали први полатиничени Срби – Срби католици. Без ћирилице не може бити друкчији пут ни Срба православаца, ако сасвим изгубе своје ћириличко писмо.
    А што се тиче „Србски“ или „српски“, зна се. По српском правопису исправно је само „српски“. Ако ученик напише „србски“, биће оцењен јединицом зато што не зна гласовне промене, тј. прелазак звучних у безвучне сугласније када се нађу испред безвучних сугласника.
    А ако је моје мишљење потребно, а с обзиром на то, да у српском правопису има изузетака у примени преласка б у п, предлажем да међу изузецима буде признато право да се у примени правило о изузецима, посебно кад јее реч о српском народу и писаања речи у вези саа Србима призна у правопису изузетак „србски“.
    Дакле, тој речи („србски“) могло би се у правопису признати статус изузетка, а ћирилица по Уставу мора бити свуда у српском језику без изузетка.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *