Са странице Свакодневни предлози: О старости

„Нико не жели да зна шта га  чека у старости. Ми то, додуше, свакодневно видимо свуд око нас, али, да бисмо поштедели себе правимо од старења табу: и сам обележени треба да прећути колико је старост одвратна.Тај табу, само привидно у интересу оних који старе, спречава их да признају и самима себи и одлаже самоубиство све док за њега не понестане и снаге.

Заповед да се старсост поштује потиче из времена кад је дубока старост била изузетак. (Види статистике.) Ако се данас хвали неки стар човек, то се увек чини уверавањем да је он још сразмерно млад, управо још млађан. Наше се поштовање увек заснива на једном ЈОШ („још неуморан“, „још и данас појава“, „још апсолутно живог духа“, „још у стању“ итд.). Своје поштовање никад не одајемо старости, него изричито њеној супротности: чињеници да неко, упркос својим годинама, још није сенилан.

Неко време могуће је заваравање самог себе. Ако, мало-помало,други уоче опадање неке личности, они јој то не показују, напротив: на све начине је подстичу да се сама заварава (рођендански говор, избор за почасног председника, итд.), делимично и због сажаљења, делимично зато што је опхођење с обележеним угодније док је присиљен да прикрива своје старење. Не буде ли једног дана могао више да избегава признање да постаје старац – откриће да то његово признање никог не изненађује; само изазива нелагодност.

Обележени почиње да склапа реченице: „Најзад, већ смо једном доживели да  / Једном смо и ми / Кад једном искусите шта значи / У моје време / У наше време / Данас свако мисли / У вашим годинама, знате, ја бих се стидео / Младима треба пружити шансу /“ итд.

Обележени се препознаје по томе што му нико не завиди, чак ни онда кад ужива углед или поседује богатство, дакле има могућности које они, млађи, немају; упркос томе нико се не би с њим мењао.

Кад се говори о неком ко је учинио или има изгледа да ће ускоро учинити нешто изванредно, обележени се одмах распитује о годинама те личности. (Врло рани стадијум.) Обележени почиње да савременицима мање завиди на њиховом успеху него на години рођења: на њиховој залихи будућности.“

Ово је одломак из књиге Дневник 1966-1971. (БИГЗ, Београд, 1982.) швајцарског писца и архитекте Макса Фриша, и то одломак који је датиран у пролеће 1968. године. Ова изузетно луцидна опсервација о последњем добу човековог живота једна је од многих такође занимљивих епизода карактеристичних и за његове најпознатије романе Хомо ФаберШтилер, Монток, Плавобради  и Нека ми име буде Гантенбајн. Његове драме Дон Жуан или љубав према геометрији, Бидерман или подметач пожара и Андора убрајају се у најуспешније извођене драме на немачком језику. Макс Фриш је рођен 1911. а преминуо 1991. године у Цириху, у коме је и рођен.

            Његови романи и дневници су мој данашњи свакодневни предлог за читање.

 

Весна Арсић

главни уредник Билтена
Србског културног центра “Ћирилица” Београд


Приредио, јер се стари предлози за читање, гледање и слушање на страни Свакодневни предлози бришу сваке недеље па да највреднији не буду изгубљени: Администратор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *