ПРИЧЕ ИЗ СТАРОГ БЕОГРАДА – Зелени венац

Средином деветнаестог века, под влашћу кнеза Александра Карађорђевића, реше да подигну Народно позориште. Сакупљен је новац, одређен је плац и кренуло се у изградњу.
Изабран је плац који је у Београду био познат као “Манојлова башта“, једна голема баруштина преко које се ишло чамцем, а која је због изградње позоришта исушена.

 

Потом је доведен из Венеције архитекта Емилијано Касано који је имао искуства са градњом на таквим проблематичним теренима (препуним подземних вода).
Касано је кренуо да великим и јаким шиповима осигурава темељ који је требало да носи зграду као што је позориште. Но, човек је озбиљно пришао свом послу и испоставило се да је сав новац за градњу позоришта ,,сахрањен“ у темеље.
Услед недостатка новца градња је стала, а касније је градилиште затрпано и дуго је ту зврјао празан плац. Све до 1926. године када је због затварања великог пијаца на данашњем Студентском тргу требало наћи нову локацију.

Тада су се сетили овог плаца и на њему изградили пијац који је био нешто најмодерније тог типа на ондашњем Балкану. Пијац је свечано отворен 1. октобра 1926. године.

Некако, у доба градње несрећног позоришта, дакле, средином деветнаестог века, у Београд из Немачке, у потрази за бољим животом долази шеширџија Херман са женом и децом и отвара радњу. Но, пар месеци касније, несрећни шеширџија се разболи и умре, а удовица, не знајући шта ће, узе у закуп приземље куће Стојана Симића и отвори кафану. Захваљујући њеном таленту за кување, као и томе да је била уредна и вредна, кафана убрзо излази на добар глас, па је госпођа Херман узела у закуп целу кућу и у понуди додала и собе за преноћиште.

Кафана је уместо фирме имала само један плехани венац омалан у зелено, наслеђен од претходне фирме која се бавила погребним услугама, који је, ето, оставио име у наслеђе и улици и целом крају.


Из књиге: Место поред прозора – Драган Л. Перић
Приредио: Зоран М. Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *