Превести афоризме није лако, али је узбудљиво

Светислав Недучић на мађарски језик преводи наше савремене ауторе, али заслужан је и за преводе Драгослава Михаиловића и Бранислава Нушића. За свој рад добио је награду УКС

Светислав Недучић (Фото: Српске недељне новине)

Суботица – Светислав Недучић живи у малом пограничном месту Мако на југу Мађарске и како је рекао у разговору за „Политику”, вођеном посредством електронске поште, тек одласком у пензију успео је да се посвети превођењу на начин који је желео.

– Први превод књиге који сам објавио биле су „Папрене приче” Александра Чотрића. Изабрао сам овог аутора јер су се његове приче готово сваке седмице појављивале у „Српским недељним новинама”. Његову прву причу објавио сам у литерарном часопису града Мако „Марошвидек” – казао је Недучић.

Након тога, наставио је да преводи афоризме Драгутина Минића Карла из књиге „Мини(ћ) приче” те Бојана Љубеновића „Писма из Србије”, приче Радоја Домановића.

– Посебно волим да преводим афоризме, јер су духовити, изразе се са мало речи. То су увек језгровите речи које указују на тајну истине. Духовито и упечатљиво нам говоре опште истине. Уживам да читам афоризме, а још више уживам у њиховом превођењу. Наћи одговарајућу реч у преводу, истаћи исту нијансу, није увек лако, али је лепо и узбудљиво јер мораш очувати бриткост и суштину – објаснио је Недучић.

Почетком године Удружење књижевника Србије Светиславу Недучићу, преводиоцу из Мађарске доделило је награду „Радоје Домановић” за преводе српских сатиричара на мађарски језик.

Постао је и преводилац романа Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве”, те Нушића од кога је на мађарски језик превео „Хајдуке” и „Госпођу министарку”.

– Књигу „Хајдуци” сам почео да преводим пре много година док сам још радио, и ставио је на страну, са мишљу да ћу је завршити када се пензионишем. То је једини од мојих првих превода код којег сам одржао реч – испричао је Недучић. Блиски су му и млади аутори, превео је „Квадратно дисање” Данијеле Репман и „Сам свој јатак” Бранка Чурчића.

На његовом радном столу сада је рад којем посвећује, како каже и дан и ноћ.

– Недавно сам добио текст који је врло актуелан. За време пандемије рађале су се многе шале и вицеви. То је сакупила Сенка Павловић, све те шале из земље и иностранства. Сада се тиме бавим, јер бих хтео и са преводом да будем актуелан – рекао је Недучић.

Ипак, када бира дела за превод наводи да му је први циљ, да су, уколико је то могуће, дело и писац познати у Мађарској.

– Знам да је некада српска литература била популарна у Мађарској. Данас је много изгубила од старог сјаја. У делу Мађарске где живим у књижарама и библиотекама уопште не видим преводе са српског језика, сада је присутна западна литература. Зато ми је првенствени циљ када преводим да већ мађарска публика зна нешто о аутору и делу.

Недучић каже да је тешко доћи до нових књига за превод. Чињеница да живи у другој држави отежава му контакт са ауторима, а није боља ситуација ни кад покуша да пронађе издавача за своје преводе у Мађарској.

– Издавачи нас уопште не траже, потребно је контактирати доста њих, често без резултата, а ако неко и прихвати објављивање, тражи спонзора. Проблем је у томе што читаоци не траже књиге из Србије – објаснио нам је преводилац. Повремено рад преводилаца успева да финансира и Српска самоуправа у Мађарској, додао је Светислав Недучић.

 

Аутор: Александра Исаков

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *