Правописна опструкција Устава

·         Задржавање неуставног закона и правописа израз је велике државне и националне неодговорности

·         На вуков(ск)ом језику од Срба су се нормативно боље објединили Хрвати, Бошњаци и Црногорци

·         Поводом почетка обележавања двадесет година прве „Ћирилице“ (2001-2021)

 

На сајту Владе Србије пише ово веома лепо и тачно:

„Устав

За правну државу

Устав је највиши правни акт једне земље, који уређује, између осталог, државну организацију, овлашћења државних органа и слободе и права грађана. Поштовање устава је директан услов за постојање правне државе. Ничија власт или овлашћења не могу бити изнад оних прописаних уставом.“

Само упућени и заинтересовани знају да  важећи Устав Србије постоји од 2006. године.

У Уставу Републике Србије постоји Члан 206. који каже:

„Овај устав ступа на снагу даном проглашења у Народној скупштини.“ Знамо, проглашен је 8. новембра 2006. године. Дакле, на снази је 14 година.

Упућени знају да у том Уставу постоји Члан 10. У њему пише:

„Језик и писмо”

Члан 10.

              У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

             Питање се мора поставити и стално постављати: Зашто се тај Члан 10. не спроводи већ 14 година, и то само у првом ставу који изричито гоовори о службености српског језика и ћириличког писма? Зашто за све МАњиНЕ (хвала Богу) важи и спроводи се други став, а само се не спроводи први став у вези са српским језиком и ћирилицом? Зашто је у Србији неуставно писмо – практично параписмо заузело 90 процената простора српскога језика?

            Само је добро упућеним људима у Србији добро познато да је 2006. године одржан референдум за изгласавање новог Предлога устава Србије. Народ је на свом изјашњавању те године, по демократским принципима, већински изгласао данас важећи Устав Србије у коме је први пут, после разбијања Југославије и српскохрватског језика, уставно враћен у употребу у Србији српски језик и српско (ћириличко) писмо. Тај Устав је онда, опет по предвиђеној демократској процедури, проглашен, тачније озваничен, на седници Скупштине Србије на Митровдан, 8. новембра исте 2006. године. Усвојени, односећи се  на службену употребу српског језика и ћириличког писма, Члан 10. Устава у првом ставу гласио је и данас, у потпуној важности и званичности, гласи:

            „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

            Тим првим ставом речено је све што је било кључно и нужно рећи о томе који је општи службени језик на територији државе Србије и које је писмо тога језика. Дакле, тај општи службени језик је „српски језик“ а писмо које иде уз тај језик, тачније којим се српски језик пише јесте само, изричито речено, „ћириличко писмо“. Наравно, није речено да је то ћириличка варијанта српског писма, а не, свакако, руског, бугарског, македонског или неког другог ћириличког писма. Дакле, назив српски језик, свакако, могао је одредити само српско ћириличко писмо за писање тог језика. Овим поводом није обавезно цитирати други став Члана 10. који се не односи на српски језик и ћириличко писмо, јер разуме се да је морао бити усвојен и други став који се односи само на друге језике и писма (реч је о мањинским језицима и писмима националних мањина који су такође у службееној употреби у складу с међуанродним обавезама у вези с мањинским језицима и писмима, што у Србији није никада било оспоравано, нити је икоме у власти и лингвистици падало на памет да одређује којим ће се језиком и писмом служити мањине у Србији у складу с посебним законом за ту област. За сваки случај, цитираћемо тај други став Члана 10. који се односи на мањинске језике и писма. Он гласи:

            „Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

            Дакле, свако је у језику и писму, у складу с међународним конвенцијама и препорукама у Србији Уставом из 2006. године добио своје: Срби као матични народ државе Србије добили су поново свој службени језик под својим именом и своје, потпуно суверено ћириличко писмо, а мањинама је остао за употребу њихов језик и њихово писмо по свим стандаардима у демократском свету.

            Шта је, међутим, народ у Србији добио стварно – у пракси?

         Српски народ је добио једино назив свог језика „српски“, али није добио своје писмо у стварности. Настављена је пракса из Југославије о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“, али само за већински, матични народ. За Србе. Све националне мањине, хвала Богу, добиле су и новим Уставом из 2006. године оно што им следује, тј. наставиле су да имају све што су у вези са својим језицима и писмима, и раније имале, а само је већински, матични народ и даље остао у анархији у вези с писмом, која је владала све време после 1954. године у Југославији. Хрватима, на пример, у Србији, било је и остало на снази њихово писмо (хрватска варијанта латинице – гајица), а за Србе је остала анархија у писању српског језика на тај начин што им се и даље, као у време окупација почетком и средином 20. века, намеће и даље у пракси, у јавности, оно што је противуставно данас. Њихов (српски језик) појављује се за Србе и даље већински (чак око 90 одсто) туђе, латиничко, уместо ћириличког писма за које се српски народ поново на референдуму за Устав определио. У Србији је настављена фавориазција туђег писма у језику Срба, као у време Југославије.

            На тај велики државни и неуставни проблем у односу на матични српски народ у Србији указује свуда где се то дозволи да се објави (Видовдан то, срећом, најчешће дозвољава, јер је домократско гласило, једнако према свим грађанима Србије, па и према Србима) првоосновано Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (основана 15. фебруара 2001. у Новом Саду).

          Мора се поставити (и стално поново постављати) питање: Зашто све српске власти, зашто сви државни органи и све институције у Србији за језик и писмо још нису ниједном за 14 година решавале то питање, колико постоји и уставна обавеза да се Србима у Србији реши питање језика са српским писмом према уставној обавези у реченом Члану 10? Зашто државне и лингвистичке институције за 14 година нису ниједном поставиле то питање на дневни ред, али са задатком и обавезом да га коначно реше како то налаже народна и уставна обавеза из Члана 10. важећег Устава Србије од 2006. године, а не да га решавају унедоглед?

          Удружење „Ћирилица“ које посебно занима лингвистичка страна решења тога питања, готово свакодневно пита лингвисте у Матици српској, у САНУ, у Институту за српски језик, на факултетима с катедрама за српски језик и, коначно, у Одбору аз стандардизацију српског језика – како то да лингвисти који раде у тим институцијама нису то пиатње коначно лингвистички решили у својој струци и правопису. Откуд на снази 14 година неуставна одредба на страни 15. Правописа српскога језика у коме су, исто као у српскохрватском језику, уведена алтернативна писма за писање српскога језика? Где су то у Уставу Србије пронашли своје право да игноришу уставну и (народну) обавезу по којој се од српског језика не може издвојити ћириличко писмо и уместо њега убацити било које друго, алтернативно писмо, па и ово које у Правопису стоји: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, и да још, уз то, наведу на стр. 15. Правописа Матице срспке (2010) да то у Правопису неуставно одређење с два писам „не може бити штетно по српску културу све дотле док ћирилица не би била егзистенцијално угрожена“? Дакле, само за правописце ћирилица у Србији још није угрожена! Како су могли правописци то да напишу 2010. године, кад ни тада ни данас готово да нема ни једног јединог лингвисте (осим, наравно, једино англисте Р. Бугарског за кога и даље постоји „српскохрватски језик“ и „равноправност писама“ само за Србе, иако тај појам „равноправност писама“ у једном језику  не постоји нигде више на кугли земаљској!? А не постоји зато што нико други неће да мења своје писмо туђим писмом.

             За сваку је похвалу једино то што је, с великим закашњењем, Одбор за стандардизацију српског језика успео да се укључи, преко Министарства културе, у сачињавање Предлога измена Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма и што је сачињен коначно добар предлог, али је, нажалост, власт одлагала усвајње тог предлога све док старом сазиву Скупштине није истекао мандат због нових избора. Власти се, дакле, није журило да ни после 14 година одлагања изврши своју обавезу усаглашавања закона с Уставом из 2006. године.

          И како лингвисти у Одбору још не могу ни после 14 година да се договоре да сачине измену у Правопису у коме ће они први, као стручњаци, усагласити своје правописно решење питања ћирилице у складу с Уставом и међународном општом праксом? Зашто лингвисти морају да касне у томе 14 година, ако је власт дала себи за право да је то питање ћирилице срспке не занима? Зашто не занима исто толико година и лингвисте у Одбору?

          Зашто, дакле, макар стручњаци за језик и писмо толико касне у обављању своје дужности. Не верујемо да они мисле да уставна (народна) обавеза за лингвисте не важи! Не можемо да верујемо да они у већини могу да мисле да имају право на узурапцију права Срба на своје писмо, па да лингвисти одлуче да не уваже народни (уставни) захтев из Члана 10. Устава Србије.

          Понеки појединац од лингвиста „љути“ се на овакав приговор „Ћирилице“ лингвистима што игноришу уставну (народну) обавезу. Могу да се љуте, али на љутњу има право „Ћирилица“, а не они који не поштију Устав. Јер, то је чиста правописна опструкција у решавњу питања ћирилице.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

За СКЦ “Ћирилица” Београд приредила Весна Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *