Подржавамо филм “Кошаре” , али не и плакат, ако је на латиници

      Жељни новог српског епопејног филма, којег нема после славног “Марша на Дрину”, Жике Митровића, сви нормални Срби су пожурили да буду селектори са жељом да филм буде што лепше и што тачнији. Међутим међу нормалним селекторима има и оних других који увек желе нешто да покваре и убију све што је лепо. Режисер филма Ђого је под притиском. У жељи да филм буде што лепши све извлачи из петних жила и у најбољој намери креће да снима митовићевским стилом нови историјско митски догађај, како би јунаке нашег времена придружио јунацима Курсули и бата Колету.

      Ипак канцери којих је увек било, упали су у здраво ткиво у жељи да разводне ситуацију, а Ђого им на културан начин ставља до знања “така и така ствар” .

     Поштовани Ђого, са таквима се не разговара дипломатски него живковићевски, а да се подсетимо шта је генерал Михајло Живковић, командант одбране града Београда одговорио Аустријанцима на ултиматум о предаји Београда.
Одговор генерала Живковића (Из књиге Avec l’Armée serbe )

     Подсетимо се и славног Лордана Зафрановића, који такође није хтео да мења сценарио и да скрати сцену бестијалног оргијања усташа у аутобусу, иако му је Карл Малден обећао Оскара.

      Вратимо се ипак Жики Митровићу, коме су, кажу, рекли “све можеш да радиш, али плакат и најава иде латинично”. Жика је то прогутао кнедлу и снимио најлепши српски ратни филм.



     Ипак рецимо и то да Жика Митровић тада није имао члан 10 Устава Републике Србије, па је морао да прогута кнедлу и снимио је филмчину, а Ти добри наш Ђого не гутај кнедле него ради по савести, а сматрамо да ти је добра, па ће и ћириличка победа на Кошарама пунити биоскопе као некад “Еп о батерији”.*


  * Батерија – ранг чете у артиљерији, која је прославила филм “Марш на Дрину”.


НАПОМЕНА:

     Све српске војводе биле су артиљерци, а и први српски пилот са значким број 1 наредник Михајло Петровић је био артиљерац. Част пешадији, али слава артиљерији.


Милорад Ђошић,
Србски културни центар
“Ћирилица” Београд

4 thoughts on “Подржавамо филм “Кошаре” , али не и плакат, ако је на латиници

      1. Ђоле, надам се да ћеш са Херцеговцем имати више среће него са мном, тврдоглавим Чачанином 🙂

        Него, нисам хтео да коментаришем твој текст, јер сам пензионисани филмски и ТВ продуцент, али ајд да кажем неку. Јер…

        “Политика” је пре пар дана објавила још један чланак на ову тему – коректан извештај са модерације између посвађаних страна – али испод прочитах коментар који ме подсети зашто се нисам бавио играним филмом: због општег неразумевања улоге продуцента у стварању и експлоатацији филма.

        Глумичица нас назва “рачуновође”. Добро, свакако да продуцент мисли на паре: колико новца треба за снимање, постпродукцију и маркетинг; где наћи тај новац; како га распоредити, тј. колико на хонораре а колико на снимање и маркетинг филма; како подмирити губитке или, код нас ређи случај, распоредити приход, а увек тако да остане новца за улагање у следећу пустоловину.

        Јер код нас је стварање филма чиста пустоловина. Као и у случају Кошара, обично траје неколико година. Како започиње? Најчешће тако што продуцент има замисао шта и због чега треба снимити, ангажује сценаристу и откупи му сценарио, а затим се баци на “рачуноводство” – на основу прорачунатих трошкова снимања (који итекако зависе од тачности и брзине редитеља и осталих чланова филмске екипе, а у чему се Ђого очигледно није прославио), поспродукције (техничка обрада, монтажа, умножавање…) и експлоатације (пропаганда филма је ту најбитнија ставка).

        “Шта је продуцент? Продуцент је власник сценарија”, гласи једна од најкраћих дефиниција нашег позива за коју сам чуо. Али и због свега осталог што ради – једини од твораца филма који у процесу стварања и експлоатације учествује од почетка до краја – продуцент/продуцентска кућа је власник филма. Самим тим, и највиши руководилац у екипи.

        Чему се онда згражавати што су сменили редитеља који касни у мењању сценарија и остваривању плана снимања? Из незнања, код нас чак и режисере уче да је он “главни”, и творац (аутор), и руководилац снимања (директор филма има тај задатак), па онда није чудо што не разумеју колико кошта њихово чекање на инспирацију и кашњење у остваривању испланираног. А план је цар. На основу захтева режисера, директора фотографије, сценографа, костимографа…план снимања ствара директор филма, продуцент надзире, по потреби интервенише и на крају га одобрава. И кад се план не поштује – смењује одговорне.

        У овом случају још није јасно да ли је Ђого смењен због непридржавања плана (рокови мењања сценарија и снимања), као што тврде продуценти, или зато што су младе колеге закључили да ће филм више приходовати ако крену другим путем и са другим људима. Ако је прво тачно – што није тешко утврдити – Ђого греши, оправдано је смењен.

        Продуценти су, на основу онога што знам, погрешили у четири ствари:

        – што су за режисера ангажовали досадашњег асистента, а требало је наћи искусног режисера, јер такви су, временом, научили да је Хичкок постао Хичкок управо због придржавања “гвозденог плана снимања”. што је итекако тешко у снимању ратних филмова, а још теже кад у свему учествују људи којима је то прво снимање;

        – што су режисеру поверили измене сценарија, за шта је опет требало наћи искусног – професионалног сценаристу, једног или више;

        – што Ђога, после првог кашњења, одмах нису казнили одбитком од хонорара, и:

        – што о смењивању режисера тако значајног филма за државу и народ, одмах, детаљно и преко свих могућих медија – сами они, продуценти – нису обавестили народ, а у чему је требало да се наведе и шта су чији задаци и одговорности.

        Толико, у најкраћем што умем. Само још да кажем да никог, па ни колеге, лично не познајем. Нити очекујем да ће се наши “аутори” ускоро довести познанју права – а пре свега обавеза – у продукцији, не само филма. Јер колико постоје књњига и издаваштво, а и ту има незнања шта је коме чинити и шта му припада. А филмчић је дечкић, тек му је стотињак и нешто мало година. Исто важи и за друге медије, телевизија је, са дилетантлуком који нам свакодневно боде очи, најочигледнији пример.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *