Писмо је симбол одређене културе, који у датом случају умире заједно с њом

На Етно-сајму у Београду, Србски културни центар „Ћирилица“ Београд још једном је својим предавањем подсетио посетиоце на значај коришћења ћирилице, колико се, посебно у Београду, мало користи ћирилица и да је на снази Закон о језику и писму из 1991. године, базиран на српскохрватском језичком подручју и неусаглашен са важећим Уставом Републике Србије.

Наш гост је био и др Вања Станишић, професор на Филолошком факултету у Београду, који је привукао пажњу својим изузетним предавањем о културолошком и политичком значају писма за један народ, па тако и ћирилице за нас. Његово предавање преносимо у целости:  

Вања Станишић

Ћирилица као графички симбол

Распад југословенске етнокултурне и политичке симбиозе нанео је српском народу велике губитке, десетковао његов територијални простор и етнички састав, у знатној мери разорио његове етнокултурне установе и довео до постепеног одумирања културног памћења. Ово последње испољава се најупадљивије у виду тзв. конкурентне синхроне диграфије – истовремене и алтернативне употребе двају писама за српски језик. То је класичан и добро познат пример графичке смене: домаћег националног писма туђим графичким обележјем, које се пропагира као космополитско и престижно. Кроз такву диграфичну ситуацију прошли су сви они народи који су углавном током прошлог столећа доживели сличну смену својих културних обележја.

Фактички, реч је о промени графичке стране културног идентитета, о утапању српске писмености у међународни латинички комонвелт. Реч је, дакле, о империјалном ширењу латиничког писма, о разарању и затирању аутохтоних култура и новом типу колонијализма. У свим тим новим културним колонијама широм света дезинтегративне силе у друштву и у култури биле су јаче од интегративних. По правилу су то били радикални реформски захвати, обично удружени с револуционарним превратима или колонијалним притиском.

Само обезглављени и дезинтегрисани, народи су се могли одрећи својих постојећих писмених традиција. Јер то је прворазредан симбол идентитета – припадности одређеном цивилизацијском кругу, или пак симбол цивилизацијскога континуитета, ако је, као у нашем случају, реч о старом домаћем националном писму. У томе је и разлика између нас и неких других народа који су се релативно брзо и лако одрекли својих старих писмених традиција, нпр. прелазак на латиницу код Румуна и Турака, као и у једном броју бивших совјетских република. Код свих је та смена била релативно брза и беспоговорна, резултат некаквог националног консензуса, који је, при том, био удружен с државном регулативом. У Србији, пак, никаквог договора о томе нема и зато ова смена траје већ читаво столеће уз немоћне протесте оних који још увек нису раскрстили са својом старом културном традицијом, прећутно пратећи генерацијску смену носилаца културне оријентације у српском друштву. Један од разлога зашто је то тако јесте у томе што су ови други народи углавном били само корисници туђих писмених традиција које су релативно лако могли заменити новом. Насупрот томе, Срби су управо носиоци и баштиници оне словенске културне традиције коју су Румуни после петовековне употребе напустили, када су им ердељски латинисти понудили нову идентификацију. У нашем случају се оправдано може поставити питање шта се тиме добија. Који је то нови квалитет који, као у случају Румуна, ми добијамо заузврат? Да и не говоримо о потпуном неуспеху често спомињаног аргумента како је српска ћирилица савршено фонетско писмо и стога најсавршеније писмо за српски језик. Њега никад нико није хтео да уважи, чак ни академици и језикословци који су навелико хвалили реформаторско дело Вука Караџића и његову савршену фонетску азбуку.

Најбоље писмо за српски језик, стога, није оно које је најсавршеније, него оно које обезбеђује одређену културну идентификацију. Ако та идентификација није више заснована на културном наслеђу одређеног народа, ако је, дакле, наступила графичка смена, то значи да је дошло до смене културних обележја одређеног народа. То се по правилу догађа у оним случајевима када је различито културно окружење јаче од унутрашњих интегративних сила одређене етничке или културне заједнице и када услед тога у њој превладају сепаратне, дезинтегративне тенденције. У датом случају поменута латинизација управо потиче из жеље за поистовећивањем и укључењем у тренутно престижну цивилизацију, која и сама тежи ширењу својих културних обележја. Њено право име је вестернизација, а идеологизовани псеудоним модернизација.

Разуме се, такво лако напуштање сопствене графичке традиције логична је и очекивана појава код оних делова нашега народа, који су преживели културни дисконтинуитет и који су се нашли у границама туђих културних кругова. Напуштање старе графичке традиције у нашем случају ишло је заједно с променом идентитета и тако смо логично дошли у овакву ситуацију да је наш језик добио неколико различитих етно-политичких назива.

Постоји доста поучних примера судбинске повезаности појединих писама с одређеним цивилизацијама с којима се рађају и нестају. Савремени Египћани нпр. можда јесу у крвном сродству с древним Египћанима, али су напуштањем хијероглифа практично постали нов народ. Данашњи Египћани, који се по етнокултурној судбини могу упоредити с Французима – романизованим Галима, заправо су сасвим нов народ, којем њихова стара цивилизација не значи ништа више од обичног мртвог слова на камену. Исту судбину поновили су и мезоамерички Ацтеци. Баш као што је египатска писменост одумрла као последица дезинтеграције старе египатске културе у доба римске окупације, тако је и ацтечко цртежно писмо постепено ишчезло током 16-17. в., али не услед тобожње инфериорности и несавршености у поређењу с алфабетским писмом Шпанаца, него као последица распада културног универзума, који је био његов ослонац (тј. када су Ацтеци национално дезинтегрисани и постали саставни део нове мексичке нације). У оба случаја овде се такође добро види крупна разлика између језика и писма, тесно повезана с разликом између народа и нације. За разлику од језика, који је одлика етничке припадности, писмо је симбол одређене културе, који у датом случају умире заједно с њом. То, међутим, не мора да буде случај с језиком, који најчешће само мења културне, а по потреби и националне симболе.

Пре неколико месеци, на моје пријатно изненађење, редакција Ал Џазире спровела је била анкету о судбини ћирилице у Србији, али су моје одговоре пренели у доста скраћеном облику. Овде бих ипак поновио неке од тих одговора.

Дакле, треба имати у виду да је гашење ћирилице на овим просторима и њена замена латиницом саставни део много ширих процеса вестернизације – империјалног, неоколонијалног ширења латиничког писма и гашења националних културних обележја у многим земљама света. Ја сам питао редакцију Ал Џазирe шта мисле о могућој латинизацији арапских земаља. О томе да арапско становништво у следећој генерацији не буде више у стању ни да чита арапско писмо. Да ли им је свеједно што евро-атлантски неоколонијализам у овом погледу разара и затире културна обележја исламске цивилизације и муслиманског света од Турске до Индонезије и Малезије и већег дела црне Африке. Истом притиску били су изложени и народи који припадају кинеској цивилизацији. Томе је подлегао једино Вијетнам, који је упркос херојском отпору, којим је изборио слободу, ипак подлегао утицају својих окупатора – културно се идентификовао с њима и прешао на латиницу.

Писмо је, дакле, пре свега симбол, па онда и све остало. Симбол визуелне идентификације с одређеном културом, нацијом и цивилизацијским кругом. Сувишно је уопште поставити питање „треба ли то штитити?“. На то је још 1800. године одговорио босански фрањевачки провинцијал фра Јаков Матковић противећи се све учесталијим захтевима Ватикана да католичко становништво у Босни престане да учи ћирилицу: „Била би велика срамота“, каже он, „не знати наша стародревна слова“.

 

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *