Окупација Ниша 1915

Првог октобра 1915. пуче глас по Нишу да су Бугари напали наше предстраже дуж целе границе. Београд је већ био пао и аустро-немачке хорде почеле су продирати у Србију. Удружени са њима, Бугари нас нападоше мучки, с леђа, кукавички и разбојнички.

 

 

Октобра 22. забрујаше звона на Саборној нишкој цркви. То беше позив преплашеном народу да похита цркви. Пред уласком у цркву чекао их је њихов владика Доситеј, блед и миран. Он им каза да су Бугари пред капијама нишким, и да траже предају вароши под гарантијом самог владике. Владика је објаснио народу да је остао у вароши, да ће са својим народом делити ропство које им предстоји и да је готов изаћи пред непријатеља и дати му личне гарантије ако га народ за то овласти. И он је, по овлашћењу своје пастве, изашао до среског здања с белом заставом и сачекао непријатеља. Дошла је њихова извидница, један официр на коњу са више коњаника. Владика је апеловао на њихова осећања великодушних победилаца, једноверног и словенског народа. Он им је казао да нишки грађани, без одбране и по сили догађаја, улазе у ропство али се надају да ће им бити огарантована лична и имовна безбедност. Подли Бугарин све је то обећао владици у име цара ,,Фердинанда” и још сишао с коња и целивао руку владичину.

Али то је био Јудин пољубац, јер чим су ушли у варош од Нишке Бање и од стране Грамаде преко Матејевца, Бугари су одмах ударили у пљачку и отмицу. И на другим странама у вароши било је пљачке, отимачине и силовања. Генерал Бојаџијев одбио је жалбе владичине као неистините и клевету према ,,благородном” бугарском народу и његовој војсци.

Кад су 1876. године у октобру месецу, Турци ушли у Алексинац, њихов командант Абдул-Керим паша превео је све српске породице у Ниш и распоредио по српским кућама, са заповешћу да их приме и чувају, а да ће им држава надокнадити све трошкове које јој, наравно, никад нико није трежио. А насред Арнаут-пазара обесио је војника што је убио српског заробљеника.
Тако су радили Турци, иноверци и вековни непријатељи. А ова браћа по крви и вери, одвели су ноћу, мучки, разбојнички, српске свештенике, учитеље, официре и толико других невиних људи, болесних и рањених, па их у маси побили, опљачкали и оставили да их глођу и развлаче пси и дивља зверад. А иза нишког града, код Видин-капије, нађене су чак кости побијене деце, од које су остали опанчићи што су их имали на ногама.

Сам владика Доситеј, са својим ђаконом Коцићем отеран је у Бугарску пешке и тамо интерниран. Он би био и главом платио да се нису, настојавањем његових поштовалаца, за њега интересовали и распитивали из Мадрида и Хага. Али су му прву новчану помоћ која му је из Париза послана Бугари украли, јер је никад није добио.

У његову се кућу у Нишу уселио бугарски владика Варлаам. Стара мати Доситејева морала му је сама кувати и измет чинити док је трајала зимница коју је она спремала. А кад је зимнице нестало, бездучни Бугарин истерао је јадницу из куће усред зиме да живи од милостиње добрих људи, а двор владичин опљачкао.


Из књиге:
ЗАПИСИ СТАРОГ БЕОГРАЂАНИНА
Коста Н. Христић у издању ПРОСВЕТА

Припремио:

Зоран М Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *