Око језика на северу Северне Македоније и мало шире

Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика формулисаној у 19. веку

Виктор Савић, аутор чланка (Фотографија: лична архива

У Бугарској академији наука почетком овога месеца је објављена књижица „За официалниja език на Република Северна Македониja”, већег броја аутора. Њоме је исказан став бугарске науке о проблему „македонског језика”. Велики део овога текста нас готово да се и не тиче, али аутори су се потрудили да се и ми заинтересујемо.

Суштина бугарског пројектовања властитог идентитета на друге почива на идеји државно-политичког континуитета у најширим могућим границама које је освојила туркијска скупина Бугара у силовитом походу кроз југоисточну Европу, након њиховог везивања за тло Доње Мезије. Због несклада с концептом савременог друштва, а још и више тренутног односа снага, бугарски научници прибегавају и идеји о раширености бугарског језика, такође формулисаној у 19. веку.

Тамошња је филологија одавно у сукобу с остатком словенских филологија, вођена хипотезом о бугарском пореклу првог словенског књижевног језика: „Језик је настао на бугарској подлози, дакле старобугарски је; читаво дело Св. Ћирила и Методија сачувано је захваљујући Бугарској, у коју су се склонили њихови ученици; из Бугарске је та писменост пренета у Србију и Кијевску Русију.” Када је почело стварање „старословенског” језика (око 863), превођењем грчких и латинских текстова на словенски народни говор, бугарски је тада један из групе азијских туркијских језика (домишљање да се тај језик назове „прабугарским”, а словенски „старобугарским” натегнуто је). Солунска област, као ни Велика Моравска немају везе с Бугарима и Бугарском. Ипак, тачно је да је Бугарска као снажна држава по добијању властите црквене организације имала услова да ту писменост ојача, унапреди и рашири, али је и истина да су Срби и Хрвати словенску писменост добили независно од ње; утицај из „бугарских” крајева дошао је касније, нарочито у време византијске власти (11–12. век).

Бугарски филолози све словенске говоре који се генетски или типолошки слажу са словенским језиком формираним у словенској заједници потчињеној Бугарима сматрају бугарскима. Покриће за овакав став лежи у чињеници да су се неки Словени и Бугари кроз јединствен државни систем стопили у Бугаре словенског језика. Обичан је то пут за постепени настанак једног народа, али тај се принцип не може присилно примењивати на све друге који су остали изван те државне творевине или су у неком периоду и били у њеним оквирима, али не желе да се идентификују с њом.

Данашњи словенски говори с највећег дела Вардарске Македоније не одговарају у свему осталим „бугарским” говорима; они су се дубински изменили у 13. и 14. веку, а то је време ширења Србије на старе византијске и бугарске поседе. То је, уосталом, и време подизања важних цркава и манастира на овом терену старањем српских владара, готово једнако важних за српску културу попут светиња на Косову и Метохији. Граница између западних и источних јужнословенских говора тада се померила далеко на југ. Говори у средњем веку нису се мењали вештачким учењем језика, него тесним контактом и померањем становништва.

Ипак, не могу се поништити резултати које је дао процес вођен сигурном руком партије на тлу некадашње Старе Србије у новој Југославији, иако то бугарска страна захтева. Но, усудићемо се да поставимо питање: по којим критеријумима је установљена северна граница најјужније републике, на чијем северном ободу се простиру периферијски краци српских, призренско-тимочких говора. Мапа коју доносе бугарске колеге раније је већ објављена и на њој су приказани као природна целина сви призренско-тимочки говори (Србија, Бугарска, Македонија). Из очигледних разлога изузети су само говори с највећег дела КиМ: аутори су се „задовољили” горанским и другим говорима, идући од крајњег југозапада покрајине до Призрена. У кодификацији македонског књижевног језика (1944/1945), осим „западних” и „источних”, узети су у обзир и „северномакедонски” говори – генетски српски. Деценијама су ови Срби били изложени асимиловању, али и даље постоје насеља са српским становништвом. Српска дијалектологија као „српскохрватска” није могла да се отворено изјасни о проблему. Српским лингвистима је преостајало само да се, после свега, када већ извесни део нашега народа није желео да се утопи у друге, констатује да су ови говори „блиски” призренско-тимочким и да су српски само онда када се неко експлицитно изјашњава припадником српског народа. То је усвојено као опште начело за све крајеве у којима се говори српским језиком. Исто тако, на западу Бугарске уз саму границу протежу се овакви говори. Пошто су се у оквирима бугарске нације нашли неки од говорника из назначене зоне, једним делом у самој Србији, другим делом у Бугарској, српска наука није форсирала ову тему и коректно је препуштала сва питања другој страни. Видевши, међутим, у овоме српску слабост, наше колеге су искористиле присуство малог дела оваквих говора у своме корпусу за различите комбинације. Прво, присвојили су целу призренско-тимочку зону у Србији и Македонији, а затим и читав низ средњовековних споменика који су писани српском редакцијом старословенског језика, с општим изговорним цртама српског језика. У дијалектологији, савременој и историјској, радо се говори о дијалекатским континуумима. Међутим, основни фактор настајања српског језика и оног словенског који ће се временом идентификовати као „бугарски” јесте прекид континуума. Граница која дели западне од источних јужнословенских говора и пролази западом Бугарске толико је изразита да њу, како то истиче проф. Ивић, на словенском терену другде превазилази само граница између западних и источних словенских језика даље на северу.

У идентитетским питањима мора се заузети став, јасан и чврст, али и научно коректан. Дошло је време да слободно кажемо да у неким специфичним случајевима осим српских говора могу постојати говори српскога језика који нису српски. Национално изјашњавање никада, у ствари, и није било лингвистички критеријум. Пуна коректност постиже се само уз уважавање оба фактора.

 

Аутор: Виктор Савић, научни сарадник Института за српски језик САНУ и доцент на Филолошком факултету у Београду

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *