Од паљења књига до присвајања споменика

Босанчица није засебно писмо већ само једна од територијалних варијанти српске средњовековне ћирилице, чак не директно везана само за Босну.-У Црној Гори ћирилице практично нема ни у службеној ни у јавној употреби

Ћирило и Методије, Скопље (Фо­то ЕПА ЕФЕ – Г.Л.)

Биће да је и то део словенског духа: волимо да нас славље окупи, али нам се омакне да се за славском трпезом и посвађамо. О празнику Светих Ћирила и Методија 24. маја, који се прославља и као Дан словенске писмености, на оштре реакције у бугарским медијима наишла је изјава премијера Северне Македоније Оливера Спасовског да је ћирилица направљена за стандардизацију македонског језика.

Поновљен је и добро познати став Бугарске да македонски језик једноставно не признају, али су ове године Срби из Скопља алармирали САНУ, позивајући је да реагује на књигу Бугарске академије наука у којој се наводи да су бугарски корени језика у крајевима од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиња и Охрида.
Професор др Александар Милановић с Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду каже за „Политику” да ставове Бугарске академије наука, али не и свих бугарских лингвиста, опаснијим сматра у области тумачења призренскотимочког дијалекта као сегмента бугарског, а не српског народног језика.

Још је опасније што сличне, не баш исте, ставове имају и неки српски лингвисти. Сама ћирилица по пореклу, наравно, није српско писмо, али ми већ од краја 12. века имамо, захваљујући појави новог слова ђерв само у српским рукописима, српску ћирилицу као засебан систем међу другим ћириличким системима. Директни континуанти тога ђерва данас су само српска ћириличка слова ћ, ђ, па у извесној мери и џ. Српска ћирилица, дакле, има дугу и богату десетовековну традицију од 12. до 21. века, а трајаће још вековима”, каже проф. др Милановић.

У региону бивших југословенских република ћирилица је лако запаљива тема широког распона: од разбијања ћириличних табли у Вуковару до представљања „Мирослављевог јеванђеља” као споменика хрватске, а и бошњачке ћириличне баштине. Овакво „научно” интересовање процветало је после распада СФРЈ, док нетрпељивост према ћирилици има дубље корене.

„Положај српске ћирилице био је очајан и у СФРЈ и о томе у литератури имате безброј сведочанстава, а симболички је вероватно најзанимљивије оно о немогућности да купите ћириличку писаћу машину. Моја лична карта је насред београдског Врачара била исписана латиничном машином, иако сам још 1986. инсистирао да буде на ћирилици.

У Хрватској данас ломе ћириличке табле, што је општепознато, али читаоци мање знају о системском спаљивању и уништавању ћириличких књига, описаном у књизи ’Књигоцид’ (2012), чији је аутор хрватски интелектуалац Анте Лешаја. У Црној Гори се, нажалост, све више ближимо таквом сценарију, ћирилице тамо практично нема ни у службеној ни у јавној употреби”, истиче професор Милановић.
Што се тиче оног другог пола на којем влада потражња за ћирилицом која иде и до отворених историјских и језичких фалсификата, последњих година део хрватских научних кругова ревитализује „старо хрватско писмо” – ћирилицу – којом су, како је речено 2012. године на скупу у Хрватској академији знаности и уметности,

Хрвати, фрањевци и протестанти, писали још од 11. века у Дубровнику, Славонији, Далмацији. То је „арвацко писмо”, „западна ћирилица” и нема ама баш никакве везе с оном „великосрпском” која агресорски изгледа чак и на табли с називом места.

„Фрањевци јесу писали ћирилицом, али је питање да ли су се осећали Хрватима, а још је веће питање да ли су свој језик сматрали и називали хрватским. Српска филологија је још од времена Александра Белића много пажње посветила изучавању језика босанских фрањеваца. Мене више забрињава што поједини радикални хрватски филолози својатају чак и ’Мирослављево јеванђеље’, као што то чине и неки бошњачки интелектуалци, а чуди ме да српској културној јавности није толико битно чија је, према Унеску, једна од најлепших рукописних књига светске баштине. Односно, чије је најзначајније српско културно наслеђе”, каже проф. др Милановић.

Узбудљив живот води и босанчица. Она је истовремено средњовековно писмо босанских фрањеваца или хрватска ћирилица, писмо муслимана Бошњака или босанска ћирилица, односно варијанта српске ћирилице.

„Питање такозване босанчице разрешио је јако давно чувени филолог Владимир Мошин, а његове закључке потврдили су новијим истраживањима Бранкица Чигоја, Вања Станишић и Виктор Савић, савремени професори Београдског универзитета. У питању није никакво засебно писмо већ само једна од територијалних варијанти српске средњовековне ћирилице, чак не директно везана само за Босну.

Дакле, Срби је не сматрају својим наслеђем, већ босанчица јесте српско наслеђе. Све остало су политичке конструкције калајевске провенијенције”, наглашава проф. др Александар Милановић.

 

Аутор: Јелена Чалија

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *