Одлазак Пеђе Исуса, градитеља цркава

 

 

У САВРЕМЕНОМ добу није било неимара међу Србима који је подигао толико цркава као београдски архитекта Предраг Ристић, који се после дуже болести, у својој 88. години, у понедељак се преселио у Божја насеља. Али, Пеђа Исус, како су га звали (надимак му је, због неухрањености, после Другог светског рата наденуо глумац Северин Бјелић, кога је победио у такмичењу у пливању), српску културу је задужио и за много више од 90 православних храмова (од којих је 14 срушено у ратовима деведесетих) у Србији, региону, али и свуда где живи наш народ, од Аустралије до Канаде.

Припадао је шездесетих чувеној “Медиали”, обновио је Вукову кућу у Тршићу и Дом Јеврема Грујића у Београду, направио непоновљиви ентеријер за недавно исељени Графички колектив, написао књигу “Истина о Лепенском виру”, био је аутор и водитељ научних ТВ серија “Свет око нас”, “Изгубљени град” “Сведоци отаца”, писао је као критичар у “Књижевним новинама”, “Књижевној речи”, “Делу”, “Пољима”, “Галаксији”, “Градцу”….
“Одласком Пеђе наша архитектура и култура изгубиле су најзначајнијег представника аутентичног српског традиционалног националног стила, архитекту, градитеља, зидара, протомајстора, великог цртача, писца, филозофа”, каже Слободан Малдини, историчар архитектуре и колумниста нашег листа, који је са Ристићем делио ставове, дружио се, водио дуге разговоре, који су се понекад претварали у Пеђине монологе. “Вест о његовом одласку дошла је ненадано. Иако од дуге болести намучен, овај вансеријски бард наше архитектуре зрачио је својим живахним очима и невероватном енергијом. Поверовао сам на тренутак да је добро и да је његово здравствено стање стабилно. Међутим, то је била привремена варка.”

 

Рођен је у Београду 17. јануара 1931. године у грађанској породици: отац му је био машински инжењер Петар, пореклом из Херцеговине, а мајка Марија је потицала из породице Табаковић. По њеној лози био је четврта генерација дипломираних архитеката. Деда му је био архитекта Милан Табаковић, а ујак сликар и академик Иван Табаковић. Пре рата завршио је основну немачко-српску школу, а после рата гимназију. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10, и то са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, основаној на математичкој теорији скупова.

– Завршивши Архитектонски факултет у Београду, Пеђа је осетио спутаност и скученост локалног културног миљеа, а тај осећај га је одвео у свет, у Грац, где је докторирао и једно време предавао на тамошњем факултету – додаје Малдини. – Увек везан за земљу, традицију, културу балканског поднебља, а посебно за историју наших простора, велико интересовање показао је за археолошко налазиште Лепенски вир, па је развио аутентичну и до данас најреалнију теорију настанка и развоја овог мезолитског и неолитског човековог станишта.

Никада није био запослен у “друштвеном сектору”, цео радни век провео је у статусу слободног уметника. Био је ожењен, а из брака има троје деце и двојицу унука.

“МЕДИАЛА” У СОЈЕНИЦИ

ПРВЕ уметничке кораке начинио је са Игором Васиљевим, а ова два бунтовника одмах су се издвојила из просечности београдских академских кругова – прича Малдини. – Иако школован као архитекта, профилисао је своју уметничку идеју у кругу групе “Медиала”, организујући сусрете тада младих авангардних неонадреалистички настројених српских уметника у свом чувеном поткровљу породичне куће на Сењаку и на даскама сојенице на Ади Међици коју је изградио сопственим рукама.

 

Аутор: М. Краљ

Извор: Вечерње новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *