Огњен Војводић: „Прва азбука света“ којом су Срби прешли на латиницу

Критички осврт на текст о наводним налазима њемачког офталмолога о српској азбуки* као „одмору за очи“ и првој азбуки свијета, у којем су наведени и обичајни примјери похвале аустрославистичкој српској ћирилици, а који су овог мјесеца пренијели скоро сви српски сајтови. Пет дана после објављивања спорног текста утврђено је да је податак о њемачком офталмологу лажна вијест.

У текстовима српских површних патриота и језикословаца југословенске оријентације у похвалу српској “савршеној“ ћирилици често се шаљу пропагандне поруке против православне цркве, као установе назадног наслеђа која се противила српском југословенском језичком јединству. Омиљени слогани противправославне пропаганде присталица аустрославистичке римокатоличке реформе српског правописа су „противљење црквених кругова“, „клерикални кругови“, ”калуђерски кругови“ и слично, или, као што су у тексту о наводном њемачком офталмологу одушевљеном српском ћирилицом саркастично констатовали, да је Караџићево уношење латиничног слова Ј у нову српску ћирилицу сматрано „за велики грех у црквеним круговима“. Православна црква се противила прилагођавању српског ћириличног писма хрватској латиници, и удаљавању од предања православне писмености и руског ћириличног писма као најраспрострањеније и тада цјеловитие ортографије и система ћириличне писмености.

Срби би требало да поштују своје национално културно православно предање, били атеисти или вјерујући, што подразумијева да не публикују текстове против православне цркве у било ком контексту, а посебно не у име југословенских језичких интеграција са хибридним политичким нацијама формираним на основу разграђивања српског језика и народа. Деградирање црквеног словенског језика и аутентичног српског ћириличног писма, а афирмисање српске ћирилице прилагођене хрватској латиници, пракса је антисловенске и противправославне латинске пропаганде од средњег вијека и прогона православних просветитеља, Светих Кирила и Методија. Такву праксу у Срба, поред римокатоличке унијатске мисије, сада спроводе агресивни атеисти у комунистичком континуитету промовисања паганизма, тражења “традиције“ у претправославном периоду паганства и „природњаштва“. У Црној Гори такву политику спроводи бивша партија на власти, ДПС, наследник југословенског савеза комуниста, у потрази за претправославним паганским идентитетом – „дукљанством“.

У спорном тексту се наводи да је њемачки научник утврдио да српска азбука “одмара очи“ – као да руска и бугарска азбука, ћирилична писма уопште, и грчко писмо, не одмарају очи, као да нису сродне ликовности и графике; као да садашња српска ћирилица није сачињена фрагментацијом и упрошћавањем цјеловитог ликовног система ћириличног писма. Логично је да Њемци програмски популаришу српску азбуку као прву у свијету коју су креирали њемачки аустрослависти као антипод руској азбуки и предању православне писмености. Савремена српска ћирилица је креирана у германославистичком геополитичком југословенском језичком програму одвајања српског народа од руско-словенског језичког јединства и православног правописног простора, а припајања германизованим словенским народима. Еврославистика од средине 19. вијека протежира српску ћирилицу у програму латинизације руског језика, као мисионарски модел правописног прозелитизма, писма прелаза на латинични еквивалент.

Лингвистички и ликовно је логично да њемачком научнику српска азбука одмара очи зато што је у реформисану српску азбуку унесено латинично слово Ј, а избачена ћирилична слова која су означавала глас Ј у одређеним контекстима, као што и данас постоје у руском и бугарском ћириличном писму. Такозвана Караџићева ћирилица је задржала дјелимичну фолклорну форму ћириличног писма, а усвојила правописни латински систем простог фонетског писма. Њемачки офталмолог је могао српску азбуку пропагандно прогласити првом азбуком свијета и зато што је креирана према моделу хрватске латинице њемачког филолога Лудвига Гауса (посрбљено Људевит Гај). Заправо, према мисионарским моделима латиничних простих правописа које су од средњег стољећа користиле покатоличене словенске заједнице на простору Далмације, а које су креирали латински лингвисти у сврху правописног прозелитизма.

Аустрославистичка српска ћирилица је креирана као еквивалент хрватском латиничном писму, као сурогат ћирилице и правопис прелаза на компатибилни латинични правопис у програму југославенских језичких еврославистичких интеграција. Аустрослависти су стварно сачинили савршени сурогат српске ћилице преко које је српски народ скоро сав прешао на латинични правопис тј. сачинили су средство латинске лингвистичке и унијатске мисије учинковитије него присилине мјере наметања српском православном народу латинског правописа. Нажалост, национална српска културна политика од Обреновића до данас аустроугарску колонијалну реформу, српског језика приказује у српском филолошком фолклору, то јест као Караџићеву и Даничићеву реформу упркос чињеници да су они били само сарадници и извођачи српских фолклорних форми аустрославистичког југословенског језичког програма. Фатализам српске филологије јесте у томе да је аустрославистичка колонизација српског језика спроведена српском културном самоколонизацијом, која као контрадикторност српске културне политике траје до данас – спровођењем аустрославистичке колонијалне културне политике упркос аустроугарској асимилацији, анексији и окупацији српског народа у којој је забрањивана употреба ћириличног писам. У тексту којим је разоткривена лажна вијест о открићима наводног њемачког научника такође је наведен примјер такве контрадиторности, да је у вријеме нацистичке Њемачке њемачки научник докториао на величању словенске ћирилице. И поред филолошке фолклорне фатаморгане коју продукују српски лингвисти, резултати колонизације српског језика су данас вавилонски видљиви – разградња и разграбљивање српског језика у програму вишеименог вишецентричног заједничког “југословенског“ језика.

1) Позната пропагандна похвала “реформисаној“ српској азбуки, наведена и у овом тексту, јесте извјесни или неизвјесни предлог Бернара Шоа да Енглеска усвоји принцип правописа аустрославистичке српске ћирилице, а којим се Шо као комуниста и Ирац једино могао залагати за разградњу енглеског језика и Уједињеног Краљевства, онако како је разједињен и разграђен српски језик и народ. Бернаров предлог се у енглеској лингвистици доживљава комичније од његових комедија, ако за њега неко и чује, али, љевичарски екстремисти пропагирају принципе аустрославистичке српске ћирилице криране и принципима револуционарног брзог описмењавања народних маса ван националног културног континуитета и предања православне писмености.

2) Велики гријех пред Богом и народом (али не саркастично како се писац памфлета о „првој азбуци“ ругао ставу православне цркве) јесте коришћење у пропагандне сврхе судбине “реформатора“, учитеља Сава Мркаља, наследно болесног и искоришећног од немилосрдне мисије римокатоличиког правописног прозелитизма према православном народу Далмације, а због чега је С. Мркаљ потпуно полудио и умро у душевној болници. Несрећна судбина учитеља С. Мркаља је типичан примјер праксе прозелитизма унијатске мисије – коришћења душевно лабилних људи или на рубу егзистенције, какав је био В. Караџић као избјеглица у Аустроугарској. Посебно су перфидне похвале аустрослависта Мркаљевим решењима српског правописа, којима су визије правописа душевно поремећеног човјека проглашавали генијалним – Мркаљев рад „Сало дебелога јер либо (или) азбукопротрес“, у којем је Мркаљ одређена ћирилична слова поредио са „салом“ и начинио нацрт правописа без „сувишних“ слова и слова која му визуелно сметају. Злоупотребом таквих људи, аустрославистички лингвисти су ликовали над Мркаљевим и Караџићевим креацијама српске ћирилице у програму разграђивања српског сложеног ћириличног писма и књижевног језика.

„ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ“

Питање сврхе и природе правописа је тема која захтијева опширно разматрање. Посебна је културно-политичка тема сврха простог правописа у програмима колонијалне културне политике. Прворазредни примјер примјене простог правописа у колонизацији језика јесте реформа српског језика и правописа познат по принципу „пиши као што говориш“. Правописно правило „пиши као што говориш“, које су српски југословенски језикословци приказивали као Караџићеву филолошку формулу, принцип је који су заговарали европски радикални рационалисти, али који није примјењиван у европским језицима. Цитат „пиши као што говориш“ који су аустрославистички филолози приписали свом сараднику Вуку Караџићу у кампањи колонизације српског језика, креирао је њемачки филолог Ј. К. Аделунг – Johann Christoph Adelung 1732 – 1806. Аустрославистичка  језичка политика је промовисала правописни принцип „пиши као што говориш“ као савршен, који не захтијева интелектуални напор у описмењавању и споразумијевању, упрошћавањем и банализовањем представе о правопису, а ради примјене простог правпописа у српском народу и раскида са сложеним српским престижним правописом и предањем православне писмености.

Сајт који је пласирао текст о измишљеном офталмологу користи латинично писмо, а задржао је лого саја на ћириличном писму – што говори о правописној проселитској сврси савремене српске ћирилице.

Правописни принцип „пиши као што говориш“ је антиправописни принцип. Правилом „пиши као што говориш“ се писани и књижевни језик, као критеријум језичке културе и правилног говора, подређује разговорном језику. Таквим принципом се критеријум кодификовања књижевног језика премјешта са културе и континуитета књижевног језика на “говор“ просте већине. Примјеном правила „пиши као што говориш“ се покреће процес упрошћавања и разградње језика: разграђује се стечено стање језичке културе, раскида са континуитетом књижевног језика, разграђује цјеловитост и структура, социолекти и дијалекти једног језика. У завршном процесу писања како говори већина, језик постаје одређен “говором гомиле“ – “ријалити“ речником, како констатују српски лингвисти који упорно промовишу узрок упрошћавања и упростачења српског језика.

Усвајањем правила “пиши као што говориш“ на језик је примијењен политички принцип, право демократске већине, као критеријум књижевног језика – критеријум квантитета на квалитет културе. Наиме, на српски језик је примијењен економски комерцијални принцип економичнијег правописа, семантика и естетика економичности; супротно карактеру и појму културе. Истим политичко-економским принципом српски југословенски језикословци, пошто је процес прозелитског преласка православних Срба на литинични правопис скоро довршен, форсирају финалну филолошку фразеологију југослоенске језичке политике о предности употребе два правописа, као корист српског народа који има више, а не мање, који је тиме богатији од европских народа кјои имају по један латински правопис.

Култура и етимолошки значи обдјелавање и очување предања, а у етимолошкој основи има култ – поштовање Светиње. Умјесто успостављања правила „читај и говори како је књижевним језиком писано“, стандарда кодификације који омогућава континуитет и развој језика, у Срба је уведено правило „пиши као што говориш“ којим је српски језик одређен говором неписмене просте већине „Срба који живе по селима далеко од градова“, како пише Караџић у својој Писменици. Караџићева Писменица је била оспоравана од српске филологије и цркве не само зато што је нестручно написана, него због погрешно постављених принципа писмености и језика, које су креирали аустрославитички филолози у програму колонизације српског језика. Наиме, аустрославистичка колонизација српског језика је поред разграде и вишеименовања српског језика подразумијевала разградњу српског друштва и народа; свођење структуре српског друштва на просту заједницу равноправне језичке културе, лишену развоја сложене друштвене и језичке структуре; колонијалну категоризацију српског језика и народа за просту природу послова.

Садашња српска ћирилица је монофункционално писмо, само фонетски функционално, али једносмјерно фонетски функционално као регистар гласова и ограничених акустичких облика, ван континуитета и цјеловитости језика, а поготову ван развоја сложених филолошких форми. Што је и њена политичка једносмјерна сврха, прелазак српског народа на латинично писмо. Такође, правопис сведен на регистар гласова „једно слово један глас“ своди човјеков језик на разину инстинктивног споразумијевања звуковима, на најнижи ниво мисаоног процеса. Само у српском језику и народу не постоје социолекти и културне класе, као једино остварено наслеђе комунистичког бескласног друштва. – Савршено; Савршено писмо, не мора да се мисли, слова и звукова запамтити 30; једноставно „једно слово један знак“, резонује просјечни Србин слободан од размишљања, сведен на прости правопис и језик једноставних мисаоних процеса и потреба. Примјеном правописног програма „пиши као што говориш“ човјекова језичка свијест се своди са интелектуалне на инстинктивну, тј. на нагонску и афективну; на нагонски наратив, говор граничних стања свијести, што је и била сврха еврославистичке колонизације српског језика. Упрошћавање смисла и сврхе правописа, приказивање просте природе правописа “пиши као што говориш“ српском народу као напредне и савршене филолошке формуле, школски је примјер европске колонијалне културне категоризације народа у поткултурну категорију ваневропских “варварских“ народа.

*

Принципом „пиши као што говориш“ правопис се подређује говору. Правопис по својој природи није подређен говору и гласу, већ је писано изражавање језика равноправано и упоредно говору. Језик изражавамо првенствено причањем и писањем, а правопис је креиран непосредно интелектом – као израз одређеног вриједносног система. Правописним системом се формирају знакови (ријечи) за појмове, који одговарају и акустичким облицима (ријечима) за исте појмове, али не само као еквивалент звучних знакова, већ као посебан и природни чинилац организације језика. Заправо, правописом првенствено записујемо мисли, а не само звукове, знакове за појмове, а који одговоарају и одређеним акустичким облицима појмова. Условним поређењем, рачунарским речником речено, правопис је резултат обраде података које смо прикупили, за које смо израдили посебан „компјутерски“ програм.

Право на језик је основно људско право, које остварујемо слободом говора свог језика, али превасходно правом на правопис као писану потврду и писани израз својег језика. Писани језик је потврда културног континуитета и постојања језика своје народности у времену и простору. Основни начини изражавања језика су причање и писање, а писање је превасходније у успостављању књижевног језика као култивисаног и кохерентног језичког израза. Језик писмом постаје категорија књижевног језика и писаног предања. Постојање правописног система једног језика подразумијева установљен вриједносни и појмовни систем. Посебан правопис је потврда културне аутокефалности одређеног народа, као посебног културно-историјског типа, а тиме потврда и његове националне државне суверености и повјесног права на одређеном простору.

*Етимолошким – значењским правописом ријечи се пишу не само према њиховом фонетском облику него и према њиховом значењу (Аз – буки) – у српској азбуку, а ради очувања континуитета значења ријечи. Правопис сведен на ”носач звука“ за пренос гласовних облика и само одређених закона сазвучја, која се “природно“ мијењају, прикрива препознавање значења ријечи и њихов изворни изговор, основу и цјелину језика. Етимологија и семантика су битни чиниоци сваког правописа, а изостављени из аустрославистичке колонијалне креације сурогата српске ћирилице. Правопис као равноправан говору израз језика одржава значења ријечи, преко предања писаног језика, како одржава и основе акустичких облика, тј. ордржава “равнотежу“ између онога што чујемо и што знамо о значењу ријечи и појмова. Записујемо оно што знамо о значењу ријечи – пренесено писаним језиком, и што одговара одређеном акустичком облику. Наиме, правопис не треба да буде условљен законима сазвучја локалне лингвистике и дијалеката, који препуштени себи одвајају језик од његове основе и цјеловитости.


Аутор: Огњен Војводић

Извор: „Прва азбука света“којом су Срби прешли на латиницу – Огњен Војводић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *