Нова рубрика на нашем сајту: Мала школа србске митологије

Сварог

Осим оне најчешће употребљаване флоскуле о историји да је она учитељица живота, данас се суочавамо са све чешћим отвореним, јавним и дрским фалсификовањем историјских чињеница. Свесни смо њених субјективних тумачења ако знамо да „историју пише ко преживи“, али с обзиром на то да су недавно (2018. године у Паризу) срамно обележавани јубилеји поводом завртшетка Првог светског рата када су почасна места заузели и представници поражених и непостојећих држава, а Срби као победници скрајнути у масу, као и поводом почетка Другог светског рата (2019. године у Варшави) када нису били позвани ни Руси као ослободиоци, ни Срби као борци на правој страни, али је част да држи говор дата немачком председнику, морамо да се запитамо – шта ми знамо и учимо о сопственој историји?

            Ако желимо да пођемо од самих почетака, морамо најпре да сазнамо све што можемо о нашој, србској митологији. Јер митови су у суштини и зачетак историје једног народа. Преношени најчешће с колена на колено усменим предањима, митови су духовна и цивилизацијска срж једног народа. Оно што је највећи пропуст у србском образовном систему (немар или намера?) јесте чињеница да Срби не знају скоро ништа из сопствене митологије. Али ће зато свако србско дете у трену знати да издекламује бар неколико грчких и римских богова, иако је хеленска митологија настала много касније него србска. Али је зато веома много популарисана.

            Ако имамо у виду непознавање србске митологије код Срба и чињеницу да ће већина за почетак србске историје навести доба Немањића, морамо да признамо да тренутно располажемо са скраћеном историјом србског народа.

            Србски културни центар „Ћирилица“ Београд је одлучио да колико може надомести оно што недостаје у нашим уџбеницима и образовном систему, а тиме и нашој култури. Низом текстова о србској митологији, покрећемо Малу школу србске митологије, за све оне који би да сазнају (или се подсете) како је почињала србска историја.

            Аутор првог текста је наш познати етнолог Слободан Филиповић.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

МИТ ИЛИ ПРИРОДА СТВАРИ

Слободан М. Филиповић

        Изворни  мит је знање о стварности у  сталној  промени, засновано на циклусном знању или основним небеским кретањима. Суштина србског мита и народног предања је вечита митолошка борба светлости и таме, а Срби су једини народ на земљином шару који има циклусно знање у систематизованом облику.

        Мит свакако није прича или бајка, како се то из незнања или намере представља, већ је бајка само средство да се пренесе митска симболика која је непроменљива. Отуда, непроменљививи  митолошки  симболи преносе знање с највећим ступњем општости, дајући миту вечиту свежину! Али, симболизам, који се ради преношења знања из света чињеница пресликава у један замишљен и бајковит свет мита, не тумачи се сликовито већ буквално! Зато, Фром наглашава, да мит није ништа мање стваран од артефаката.

        Шта уопште  значи  реч  „мит“? Семантички је од  архаичног србског корена мит’, у значењу пар, два, борба, утакмица, а ова двојност се односи на вечиту смену директне  и  индиректне светлости. То значи, да је мит духовни појам у бинарном систему природе, који не одваја човека  од  природе. Али,  недобронамерни мудраци су направили материјални тактил „mitos“, прича, бајка, тобоже од речи из грчког језика, за који Кр. Пфистер тврди да није старији од 350 година!?

        Реч бајка, помоћу које владајућа наука погрешно и нетачно одређује појам мита, такође долази од арх. срб. бајāнака,  мишљење или  осећање  страха, једно од девет поетских или драмских укуса (раса). Мишљење  проистиче  из  света  идеја,  па  су  бајке  ризнице магијских знања, а сама реч магија, долази од арх. срб. мага, пун месец, свештеник Сунца или врачар, чаробник.

        Изворно митско  знање  о  стварности,  подлеже основним  законима  природе, а идентично је савременим научним  открићима.  Слојевитост мита у видивом и невидивом открива језик алегорије (продужено поређење), који помоћу симболизма подједнако преноси знање у складу с образовањем било ког слушаоца.  Митски симболи су константе, што значи да су непрoменљиви. Огањ је активан мушки принцип, али светлост огња је пасиван, често у лику девојке која је оличење Зоре. Вода је станиште бога Нава, јер граничи поље сила. Ветар је истога постања с огњем, а земља симбол плодности: Ја сам црна и црвена, свакоме сам мужу женаЗемља.

        Митско  знање  је  одувек тумачено  сликовито или буквално, а присутно је у обреду и магији, обичајима, бајци, музици, уметности, поезији… свакодневног живота:

Све дивоте неба и небесах.     

Све што цвјета, лучем свештенијем,

Мирови  ли ал’ умови били,

Све преласти смртне и бесмртне,

Што је скупа ово свеколико?

До општега оца поезија.

                           Луча 176

        Отуда, Страбон и Диодор Халикарнишки тврде, да је древна поезија била алегоријски језик (богова).

        Мит је кроз историју тумачен буквално (Аристотел) и алегоријски (стоици). Новоплатоничари су митове упоређивали с логичким  категоријама, док је Волтер сврстао мит у категорију заблуда, заједно с библијском „светом историјом“. Лафито је први у 17 столетју нашао заједнички симболизам, за природу мита различитих цивилизација, које је упоредио с античком културом.

    Из  античких  митова, тачније старохелмских мистерија, настала  је  филозофија  као  њено  рационално објашњење. Вико је први у 19 столетју научно  поставио  филозофију  мита  с  теоријом  поезије, јер се песнички језик развио из мита:

Званије је свештено поете,

            глас је његов неба влијаније (одјек).

                Луча, 177,8

        Од Вика до данас, филозофија је дала бројна тумачења мита, у различитим научним дисциплинама, али ни приближно тачно као систематизовани облик изворног мита, у коме је схватање света и живота циклично, кроз алегоријско мишљење и  једноставан језик  сакралног стања свести.

        Сва досадашња тумачења мита су тачна са становишта појединачних научних дисциплина, али немају систематизован приступ: За Јунга,  мит  је  архетип  колективно несвесног.  Барт га сматра делом  семиотике. По Касиреру, митологија је аутономна симболичка форма културе, или подручје несвесних логичких операција (Штрос), док Шелинг сматра да је митологија основна грађа сваке уметности. Урбан види мит као облик свести који је основ религије, а Лангерова као музику, која је мит унутрашњег живота, јер и мит и музика дају бесконачан симболизам, пошто чин раздвајања процеса и производа остаје незавршен.

        Сакрална реч живота је светлост, а знање једини пут спасења, јер једина стварност је дух. Пут човека се одвија по закону узлазне прогресије (напредовања), као део божанског реда, у коме присуство Духа открива бесконачно велико у бесконачно маломОнај ко пронађе светлост знања у себи,  један  је с Богом и само таква душа пије воду бесмртности!

        Општепознато је у науци, да „словенски“ мит стоји у односу посебности и очуваности у односу на остале европске митове. У истој свежина стоји и очуваност изворног србског мита,  у односу на све остале „словенске“ митове. Управо из овог разлога, србски мит се игнорише у европској науци, иако је једини изворан!

 

Аутор: Слободан М. Филиповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *