Натолитаризам у Србији

Читајући текст на црногорском порталу Аналитика Михаила Терзића (линк) препун језика мржње према Србији речником из деведесетих, који још увек живи у медијском простору Хрватске и Федерације БиХ, не пратим црногорски мејнстрим, а у Србији га користе другосрбијанци или случајни Срби (и ја живим у свету чуда да бих све тачно разумео и именовао), стварно се зачудим када видим да из Београда неко може да напише оволико увредљивих глупости. На пример:

Taj, agresivni i destruktivni Projekat Zla namjenski angažuje  „stručnjake“ sa namjerom da, lažnim vijestima i informacijama koje se eklektički „čupaju“ iz istorije Crne Gore, ostvare bliži cilj; da se kontaminira  socijalno politički ambijent u Crnoj Gori i izazove sukob među građanima, i konačnim cilj, da se Crna Gora vrati u podanički položaj Srbije.

У Србији се на прсте обе руке могу набројати медији, интернет портали, који нису у власништву и под контролом страних обавештајних служби, и зачудим се када видим овакве квалификације. РТС данима није смео да извештава о молитвеним протестима народа у Црној Гори, а жутој штампи су епицентар вулгарности из ријалити програма. Па ко то у Србији спроводи великосрпску политику?

Након 14 месеци никаквим контрамерама није узвраћено шиптарским терористима за бојкот робе из званично неокупираног дела Србије, чиме се од њих праве мегаломанско велики и моћни непријатељи, а српски народ индиректно понижава.

Никаквих мера у Србији нема против Ђукановићевог режима који је одлучио да се обрачуна са СПЦ-ом – а потписују се апели да се спречи великосрпска политика.

Влада Србије је спонзорисала изложбу Марине Абрамовић, а нема новца да додели Лордану Зафрановићу, да направи филм о деци са Козаре. Има пара за филмове о товарима, где су кофинансијери Арапи и Хрватска, а циљ им је да се што више облати Србија и њен отпор НАТО агресији.

Новац пореских обвезника се троши на промоцију серија о Цетињу, Скадарском језеру, (дуг) мору, па се о Србији више десетина пута рециклира “Село гори…”.

Нисам приметио да је икада игде направљен дугорочни план о „Малом Шенгену“, да иза таквог плана стоји нека странка (да им то пише у програму), да постоји анализа користи и трошкова, безбедносних изазова и претњи, краткорочних и дугорочних последица…

Већ ми је позлило да бих даље набрајао, и стварно се чудим када видим у каквом свету, тачније у Србији, живим.

Да није ово мало „великосрпских“ медија који не допиру до 1% становништва Србије био бих апсолутно сигуран да сам потпуно усамљен. И луд.


Аутор: Мирослав Здравковић

Извор:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *