Могу ли Срби да сачувају своје писмо изван Србије

Поводом обележавања 20 година рада прве „Ћирилице“ (2001-2021)

У овом часу за то не постоји ни минимум шансе.

На телефонском договору Скупштине Удружења „Ћирилица“ 28. августа заузети су ови ставови у вези с решењем питања писма у језику Срба:

●Минимум шансе за очување нечијег писма у неком језику јесте да постоји језичка норматива дотичног језика с изабраним писмом. Српска норматива српског језика с изабраним српским писмом данас не постоји: постоји Правопис српскога језика Матице српске у коме је српско (ћириличко) писмо доведено у неуставан статус алтернативног писма с формално изреченом предношћу ћирилице у идеји, а у пракси се спроводи масовна фаворизација туђег алтернативног писма које је у прошлости у Србију први пут ушло с окупацијом Срба и Србије и са забрањеном ћирилицом

● Српски језик и српско писмо још чекају од српских лингвиста језичку нормативу која ће и правописно српском писму омогућити природну сувереност, јер без те суверености и могући исправан закон био би отежано спровођен

● У последње четири године постоји видан напредак српске лингвистике у тумачењу проблема српског писма у језику Срба

Како су сви језици Европе и света решили питање свога писма у свом језику?

У Европи и свету сви језици имају решено питање свога писма тако што је изабрано једно писмо за сваки језик и то писмо има апсолутну, стопостотну сувереност. Постоји један занемарљив број језика у свету који има комбинацију неколико писама због своје специфичне језичке природе (јапански, на пример, има комбинацију четири писма у писању). Нигде се у Европи и свету не ствара језички норматив који садржи два писма у алтернативној улози јер је то ситуација која језички дели један народ по писму. Такав случај у коме се остварује деоба једног народа по писму постоји једино у српском језичком нормативу, регулисаном у Правопису српскога језика Матице српске.

Зашто је то учинила 1993. године српска лингвистика и омогућила настављање деобе само Срба на ћириличаре и латиничаре, што је погубно за сваки, па и српски народ. 

Настављање деобе Срба по писму

 Таква деоба Срба по писму је у ствари је инерција, последица учињене језичке нормативе из времена Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику (1954) када се ишло с тумачењем да је језик Срба и Хрвата један језик са две варијанте. И као језик два народа, следствено томе, српскохрватски, хрватскосрпски је морао имати решење питања писма у двописму: српско ћириличко и хрватско латиничко писмо. Препорука, тј. Закључци Новосадског договора налагали су да се оба писма изучавају подједнако и да су равномерно у употреби. Ту препоруку, тачније закључак у трећој тачки нагласио је потребу да се у школи обезбеди изучавање оба писма. Тако је и рађено у школству. Разлика је постојала једино у томе што се у Хрватској и у хрватском народу спроводила стопостотна и стварна равноправност само хрватске латинице која је била међу Хрватима у стопостотној употреби. Сваки Хрват је наставио да пише свој језик редовно само хрватским националним писмом, на шта је стекао право и по Новосадском договору. Дакле, Хрвати су учили и знали да користе српску ћирилицу, али никада нису замењивали у писању своје писмо у свом језику.

Код Срба се догодило нешто сасвим друкчије. А да се догоди друкчије заслужна је, пре свега, комунистичка власт која је одлучила да систематски фаворизује хрватско писмо и да све чешће у јавности спроводи исписе само на хрватској абецеди, а на сваки могући приговор што нема ћирилице одговарано је – „писма су равноправна“. Комунисти су „равноправност писама“ тумачили за Србе да је „ћирилица равноправна“ с латиницом, па је зато нормално да се исписи јављају у јавности само на латиници“, пошто је латиница „равноправна с ћирилицом“. Обрнуто за Хрвате то није никада и нигде примењивано. Њихово писмо је увек остајало њихово писмо у употреби, а не у замењивању.

Дакле, ћириличко писмо је у Југославији плански и систематски избацивано из јавне употребе као „равноправно писмо“. За Хрвате је та „равноправност“ важила за народ, а код Срба је „равноправност“ тумачена за писмо, а не за српски народ. Тако су комунисти лукаво спроводили замењивање (читај: избацивање) ћирилице, што за латиницу није никако важило. Тако је српско писмо од јединог писма међу православним Србима све до 1954. године, током времена доведено у статус алтернативног (замењивог) писма које је, као алтернативно, све време замењивано фаворизованом хрватском латиницом у Југославији. За Србе је дошла од комуниста и лепо звучећа пропаганда о „богатству двоазбучја“, што за Хрвате у њиховом језику није важило нити се таква уникатна, празна у стварном значењу, „флоскула“ уопште није ни спомињала, осим у вези са Србима.

Тако је сасвим циљано, наменски, политички и тенденциозно код Срба спроведено „омиљавање“ хрватске абецеде до те мере да је код Срба хрватско национално писмо постало „наше“, па онда у „лепом звучењу“ „српска латиница“, како се и данас понегде назива осмишљено исфорсирана хрватска латиница (гајица). Тако су у време Југославије Срби и  Србија већински полатиничени и изгубила је Србија хиљадугодишњи статус идентитета као „ћириличке земље“, а Срби статус „ћириличког народа“.

Српску лингвистику касно пробудило разбијање Југославије и српско-хрватског „језичког заједништва“

 После разбијања Југославије и језичког заједништва поједини Срби (обично глобалисти и национално „разблажени“ Срби и већина српских лингвиста сербокроатиста тешко су се навикавали на то да више нема српскохрватског језика. Невољно су престали да знају да латиничко писмо српскохрватског језика више не може да буде српско писмо, јер оно никада није ни сачињавано да буде писмо свих Срба. Српска академија наука и уметности ни данас се није могла ослободити сербокроатизма у лингвистици, па и данас сачињава не Речник српског, него објављује и даље нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика, иако више не постоји никакав „српскохрватски језик“, него постоје: озваничени српски, хрватски, босански/бошњачки и црногорски језик. Све је то разбијено у државно-политичкој пракси, па не постоји више никаква сербокроатистика, нити је могуће више икада и да постоји због успостављања нових нација на антисрпској основи.

Задојени сербокроатизмом у Југославији, неки српски лингвисти још нису „преболели“ нову лингвистичку збиљу и то су показали и 1993. године у Матици српској када су објавили тзв. нови правопис, преконоћ преименовани сачињени Правопис српскохрватског језика у Правопис српскога језика. Тај правопис је задржао оба писма у складу с Новосадским договором, као да и даље постоји „српско-хрватско језичко заједништво“ у стварности. Иако је тада постојао из 1990. Устав Србије с Чланом 8. који је дао предност српском писму, српски лингвисти то нису уважили, па су сачинили решење питања писма с алтернативним писмима – хрватском латиницом и српском ћирилицом.

Дакле, српска лингвистика је 1993. године остала да лебди у ваздуху на крилима „неосербокроатизма“ из југословенске стварности и обмане о „богатству двоазбучја“. Тиме је српска лингвистика учинила две велике грешке: омогућила је настављање већ извршене осмишљене комунистичке фаворизације хрватске латинице међу Србима и тако су омогућили наставак затирања ћирилице која се и данас смањује у јавној употреби у Србији и свуда међу Србима. То је директна последица решења питања писма српског језика у Матици српској преко Правописа.

Не сме се у Србији настављати опструкција  првог става

Члана 10. Устава Србије

 У српској језичко-правописној нормативи није ништа помогла ни уставна одредба изгласана од народа у Србији 2006. године када је српско писмо добило природну стопостотну сувереност у Члану 10. у првом ставу који гласи директно за српски језик и писмо овако:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ С тим нема суштинске везе други став тога члана у коме је нормално регулисано право мањинских народа у Србији на њихов језик и њихово писмо које не зависи ни од Срба ни од српског језика, па овога пута не морамо цитирати тај део Члана 10. јер он није упитан и права мањина на језик и писмо у Србији нису никада била спорна ни у чему. И не треба спорна ни да буду.

Остало је спорно у језику и писму само питање Срба и њиховог писма у њиховом језику. Српски лингвисти нису били ометени да занемаре шта пише у Члану 10. Устава Србије, па су чак и 2010. године усвојили измене у Правопису Матице српске, али ситне измене у писању нису се односиле на уставно нужну и изузетно важну по ћирилицу измену у решењу питања писма. Српски правописци су, чак и уз подршку Одбора за стандардизацију српског језика, цинично цитирали уставну обавезу о апсолутној суверености ћириличког писма за језик Срба на 15. страни у фусноти, а онда су већ на 17. страни Правописа поново погазили народну одлуку из Члана 10. и решили питање писма опет у складу с Новосадским договором о српскохрватском језику и задржали два писма као алтернативна у писању језика Срба. Чак су, поред српске ћирилице, навели нови назив хрватске латинице именоване у седам и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“. Убеђени смо да на свету не постоји у некој лингвистици и у неком другом речнику, осим српском, дужи назив неког писма од овог назива хрватског писма у српском правопису.

И зар се онда треба чудити како се то у Србији и међу Србима наставило истискивање српског писма у корист хрватске латинице и после разбијања Југославије и „српско-хрватског језичког заједништва“ и после формалног у Србији враћеног назива „српски језик“.

Видан напредак српске лингвистике у тумачењу проблема српског писма

 Истина, у последње четири године у српској лингвистици се, срећом, догодио велики напредак у тумачењу значаја српског писма и решења његовог статуса (живота) у пракси. Српски лингвисти су помогли Министарству културе да се сачине измене и допуне Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма, усклађене с решењем питања писма српскога језика. Али, тај Предлог измена тог закона је некуда (од)лутао три године и за то време се није појавио ни у Влади да буде упућен Скупштини на усвајање. Неко државно (не)одговорно тело га држи у фиоци. Вероватно је у дилеми и оно шта да ради с таквим законом чије решење питања писма ћирилице није у складу с њеним статусом у српском правопису из кога деца у школи уче и даље погрешно да Срби „имају два писма“.

Зато би требало да српска лингвистика данас (коју предводе „освешћени“ лингвисти (и) у вези с писмом који су регулисали у Предлогу измена сувереност српске ћирилице и које предводе познати лингвисти: Срето Танасић, Драгољуб Петровић, Милош Ковачевић, Александар Милановић, Вељко Брборић и још неки) убрза решење питања писма у реченом закону на тај начин што ће што пре учинити неопходну, у складу с уставном обавезом и светском праксом, измену у Правопису српскога језика да би уставна сувереност ћирилице била и правописно регулисана кроз враћање ћириличког једноазбучја у писању језика Срба, чиме би се, коначно, српски народ, као последњи у Европи, објединио у своме писму.

И, најзад, одговор „Ћирилице“ из двојног наслова је изричит: Срби изван Србије у животу с другим латиничким народима, не могу остварити своје право на своје писмо све док је српска језичка норма предвојила српски народ по писму. Само једноазбучје као норматив у језику Срба може обезбедити Србима изван Србије право на своје писмо у свом језику. Јер, у ситуацији када је српска језичка норма у писму алтернативна, Хрвати и сви други имају ваљан изговор да они Србе не оштећују у праву на писмо ако им дозволе право на латиницу које признају српски правопис и српска језичка струка.

Додајемо да ће се и у Србији само законским нормативом тешко обезбедити стопостотно право Срба на ћирилицу, ако остане језички норматиов ослоњен на правописно решење у двописму.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

28. август 2020. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *