Милош Савчић: Најбогатији Србин на челу Београда

Милош Савчић. Фотографија: Википедија

Био је необичан послодавац и за то време: његови рудари добијали су бесплатну кућу, земљиште, огрев, струју, здравствену негу и једну од ствари за коју је сматрао да је најбитнија – бесплатно образовање за своју децу.

Милош Савчић рођен је у Свилајнцу 1865. године у трговачкој породици. Образовање стиче у Београду и Немачкој. У Минхену завршава Високу техничку школу 1889. године. Жена му се звала Катинка (девојачко презиме Леве). У браку су изродили синове Миленка и Светозара који су били архитекте, Љубишу и Владету инжењере и ћерку Јелицу. У Немачкој ради на разним пословима и већ тада показује изврсност у послу. Успешна каријера градитеља баварских железница бива привремено прекинута јер, због смрти мајке, одлучује да се врати у Србију.

Милош Савчић као студент у Минхену

Повратак у Србију

По повратку у Србију одлази на одслужење војног рока. И овде његов живот још једном доживљава обрт. Пада на практичном делу испита за официра, на коме је добио за задатак да обележи троугао на терену јер задатак решава на инжењерско-трасерски начин, уместо по војним правилима. Због тога је морао да продужи војни рок и откаже уговор са француским инжењером Ајфелом, који му је понудио сарадњу на изградњи Ајфеловог торња.

Фото: “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889–1939” – Први пројекти архитектонског бироа инжењера Савчића и архитекте Бекер

Године 1893. основао је своју инжењерско–архитектонску канцеларију, а први посао му даје Лука Ћеловић – пројектовање куће у Карађорђевој. По подацима, Савчић је први у Београду за градњу почео користити армирани бетон. Утемељио је стазе приватног предузетништва и доказао да је његова вера у домаће стручњаке била оправдана. Између осталог, пројектовао је кланицу и изградио канал – тунел од угла Босанске и Балканске улице до улице Кнеза Павла. Године 1901. купио је велику државну шуму “Тара” и направио прву парну стругару у Србији. Изградњу пруге Ниш – Књажевац започео је 1911. године, а до почетка Првог светског рата је завршио око 90% радова на њој, са преко 30 тунела и 20 мостова. Пруга је прорадила тек 1920. године, јер је рат омео инжењера Савчића у плановима.

Године 1911. постао је и технички директор “Друштва за техничка предузећа”. Био је потпредседник “Сартида”. Са синовима и зетом касније је основао техничко предузеће “Лабор”. Савчић је изабран 1899. године за члана управе Прометне банке. Био је међу оснивачима Првог српског друштва за осигурање – Србија.

Фото: “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889–1939” – Један је од оснивача Првог српског друштва за осигурање

Градоначелник Београда

Поред изузетне каријере у привреди, опробао се и у политичким водама. Милош Савчић био је народни посланик и министар грађевина. Железници се вратио као директор Државних железница, а председник Београдске општине постао је 1929 – 1930. године, када је после увођења Шестојануарске диктатуре, краљ Александар распустио општинску управу из 1926. године и поставио га за градоначелника Београда. У то време су основане Општинска штедионица и саграђена електрична централа.

Као градоначелник се окренуо побољшању ефикасности комуналних служби и стварању модерног града. За кратко време успео је да уведе нови начин наплате електричног осветљења и воде, који је омогућио самофинансирање општине, а финансијски је град ојачан и оснивањем Штедионица Општине града Београда с циљем да прима приходе и плаћа трошкове општине. Настављен је даљи рад на калдрмисању улица, за које је сам изградио програм и све потребне елаборате, а Београд је добио и нову, модерну школу “Краљ Александар И” у Дечанској улици (данас Музичка школа “Мокрањац”).  Као извршилац тестамента Николе Спасића, започео је изградњу Градске болнице у Београду.

Фото: “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889–1939” – Прва модерна кланица у Београду, данас БИМ “Славија”

Његове највећа заслуга на функцији градоначелника је то што је ослободио град од неповољног краткорочног зајма који је, због затезних камата, претио да угуши престоницу. Проблем је решен узимањем новог зајма од швајцарских банака, којим је претходни зајам у потпуности исплаћен, његовим личним средствима, а изграђена је и нова електрична централа у Београду. Због овог подухвата је најоштрије нападан, па чак и тужен суду под сумњом да је финансијски оштетио Београдску општину, али је суд утврдио да је цео поступак око уговора о грађењу електричне централе урађен по закону. Преплитање политичких и привредних функција у оно време није била неуобичајена појава, али је у случају Милана Савчића изазивала подозрење српске јавности. Наредна општинска управа Београда, указом је постављена 23. маја 1930. године.

Фото: “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889–1939” – Зграда Прометне банке у Кнез Михаилово
Од винограда до елитног београдског насеља


Савчић је био власник многих некретнина у Србији, Црној Гори, Македонији и околним државама. Многе зграде са непарним бројевима у Кнез Михаиловој биле су у његовом власништву. Откупио је у Београду винограде и изградио кућу за ћерку и себе, што представља почетак изградње елитног београдског насеља Дедиње. Ова раскошна вила у Ужичкој 15, временом је постала резиденција будућих српских владара, међу којима су свакако најпознатији Јосип Броз Тито и Слободан Милошевић.
Фото: “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889–1939” – Стругара и раднички станови у позадини.
Улази у економске воде и постаје сувласник Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Ствара холдинг Прометна банка и на тај начин породица обједињује свој иметак. Покренуо је фабрику вагона (данашњи “14. октобар”) и основао фабрику лима у Земуну.

Поред пословног ангажмана Савчић је за време Првог светског рата у Женеви, заједно са Јованом Цвијићем и професором Ђорђевићем, основао Српски комитет и учестовао у оснивању Друштва народа.

Фото: “50 година рада инжења Милоша Савчића 1889–1939” – Топографски приказ свих предузећа у саставу Прометне банке

Градио је и изван Београда. Пројекат изградње Рибарске бање између 1904. и 1911. године везује се за Милоша Савчића. Био је велики акционар Беочинске фабрике цемента. Основао је и Бродарско-транспортно предузеће у Београду.

Помиње се и као технички директор Друштва за техничка предузећа. Савчић је преузео од Ђорђа Вајферта рудник “Подвис”, а касније руднике “Тресибаба”, “Благовести”, “Ракова гора”, “Соко”, “Читлук” и “Јелашница”. Прелази на Космет, где купује копове лигнита “Косово”, а 1930. отвара рудник “Трепча” и проширује откопна поља на око четири стотине хиљада квадратних метара. Уводи модерне жичаре, прави куће за рударе које су имале купатила. Подиже и прву електрану – данашњи “Обилић”. Сматра се да је у његовом власништву било чак 250 рудних поља, а као што смо рекли на почетку, био је и пионир по питању социјалне заштите и бриге према својим радницима.

Фото: “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889–1939” – Полагање темеља за ваљаноницу у Земуну

Задужбинар и добротвор до самог краја

За свој изузетни допринос привредном и социјалном развоју земље, добио је низ ордена и признања: Орден Светог Саве И степена, Југословенске круне ИИ степена, Белог орла ИВ степена и Крста Друштва Црвеног крста у Женеви.

Године 1939. одато му је признање за целокупан рад. Објављена је споменица под насловом “50 година рада инжењера Милоша Савчића 1889–1939”. Слављеник је добио сребрну плакету са својим портретом, а копије плакете су изливене у бронзи и постављене на мермерне плоче на Дому и зградама банчиних предузећа. Данас у Београду постоји улица која носи његово име на Дедињу, као и спомен плоча у Кнез Михајловој улици као највећем донатору у изградњи Дома инжењера.

Није заборавио ни свој родни Свилајнац. Три хектара земље и удео у две воденице, уочи смрти је тестаментом завештао православној цркви Светог Николе у Свилајнцу, чији је, заједно са супругом, био један од највећих донатора.

Фото: Википедиа / Голдфингер – Табла на Дому инжењера у Таковској улици

Милош Савчић према сведочењу његових потомака, био је 11. у Европи по богатству пре Другог светског рата, а његово богатство 1946. године процењено је на 960 милиона долара, што по неким проценама, данас износи око 17 милијарди долара.

Након дуге и тешке болести, преминуо је 9. марта 1941. године. Сахрањен је на Новом гробљу. На почетку окупације, нацисти су његову супругу и породицу иселили из породичне палате на углу данашњег Андрићевог венца и Краља Милана, и протерали на Дедиње. После рата, исељени су и са Дедиња, а имовина која није била уништена у рату, је национализована и пребачена у државно власништво.

Приредио и поћирилизовао
Милорад Ђошић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *