Мала школа србске митологије: Мит или природа ствари 2. део

            Мит није бајка како се обично мисли, већ посвећено знање о стварности, идентично савременим научним открићима, које подлеже основним законима Природе. Сликовитост којом је свет чињеница пресликан у један замишљен и бајковит свет ради преношења знања, не тумачи се сликовито, већ буквално. Непроменљиви симболи митолошких представа, чувају и преносе знање с највећим ступњем општости, дајући миту вечиту свежину, засновану на основним небеским кретањима.

            Два су постојећа систематизована знања о стварности с описом Природе. У усменом облику то је српско народно предање, а у писаном књиге Веда, са забраном тумачења. У космогонији оба мита, Небо и Земља су родитељи богова, људи и свега постојећег: Висок тата а широка мама? Небо и земља. Ова два „света пехара“ су највећа видљива божија објава и позорница основних небеских кретања, етимолошки једнака с духовним појмовима „бог“ и „мит“. Први је гласовно и по смислу једнак с аријским или архаично-српским б’ога, „месечев дан“ (28 конака у биолошком ритму Земље), а други је од корена мит’, пар, два, утакмица, такмичење, које се односи на вечиту смену „видљивог“ и „невидљивог“:

Заједнички је пут обема сестрама и бескрајан.

Њим’ пролазе једна за другом по божанским упутама.

Не сусрећу се, не застају, Ноћ и Румен дана.

Лепотице које за истим теже, иако на изглед разнолике.

                                                                            Риг-веда

        Како би то песник Луче рекао: Дан за даном вјенчаје се током… Осим ротације, основна небеска кретања су револуција и обртање око осе Млечног пута, који од Божићних искри праве Ивањске кресове“.

         Поред корпускуларног (честичног) зрачења сунца које је дифузног (млазног) карактера, по линијама магнетног поља сунца, постоји корпускуларно зрачење Млечног пута и Универзума. Свако тело у космосу има своје магнетно поље, а атмосферски утицаји постоје чак и у условима изолације, о чему сведочи корелација болести с променама у магнетном пољу земље (нарочито менталних оболења). * Јунг каже да астрологија представља збир психолошких знања антике. + Хипокрит

          Земља најбрже путује у пролеће, а најспорије у јесен, док су хемијске реакције на њој обрнуто пропорционалне брзини њеног окретања. (На брзину кретања наше планете највише утиче раздаљина од сунца и положај месеца). Обртање земље око своје осе има за последицу смену дана и ноћи: Леже Мркоња цео свет га диза не може га дићи, док не дође његов брат Белоња? Ноћ и Дан. Окретање наше планете око сунца стоји у вези с годишњим буђењем и обновом природе: Три хране и напијају девет, а девет не могу три; сви су једнаки, сви вршњаци и парњаци: три шарена, три злаћана, три богата и три зубата? Три пролећна месеца. Основна небеска кретања чине ток Стварања и ток Остварења. Први се везује за „земљин дан“, а други за „сунчев дан“, јер, оно што су богови створили вечито је, али се на земљи мора обнављати сваке године. Лето и зима годину изњиха, а празници тока Стварања и тока Остварења чине српски народни календар, у коме су најважније прославе груписане око сунцоврата (овраг или увратине) и равнодневица. Српски народни календар познат је под именом Годишњи обичаји, који чине народни месецослов, јединствено и систематизовано астрофизичко знање приступачно сваком појединцу, првенствено из привредних разлога.[1]

          Постање је у Ведама акустичне природе, али с благословом, за разлику од преузетог библијског тумачења.[2] По ведском или архаичном српском предању, светлост је извор живота и сваког постања. Природа светлости је двојно допуњујућа (талас-честица) као и њено усмерење. Директна светлост је сферична и даје заједништво и сагласје. Делимично је и индиректна, услед одбијања од небеског свода и облака. Примарни фактори директне светлости су надморска висина, доба дана и године. Индиректна светлост је (само) поларизована и даје расутост, која у физичком смислу слаби гравитациону силу и има сврху припреме за деловање директне светлости:

 Нашу сферу да ноћ не полази,

 Бил’ овако лице неба сјало?

 Без остријех зубах ледне зиме,

 Бил’ топлије благост познавали?    

                                                Луча

          Од директне светлости зависе топлота, зрење, фотосинтеза, сушење (испаравање), а од индиректне влага, врење, плодност, клијање (бубрење) и раст.

          Кретање дневне светлости је тројако (излазак, зенит, смирај), као и ноћне (смирај, надир, излазак).[3] Врхунац дневног кретања је зенит, време добрих духова (виле преполнице) или време без сенке. То је „лице божије“ (Ориген), о коме су стари Срби сахрањивани. Надир је врхунац ноћног кретања и страна светлости, јер отвара „крсну“ страну најављујући зору.[4] Десна или „крсна“ страна кола небеског је божија, активна и мушка. Леве страна крста нема! Она је врагова, пасивна и женска. Додир с њом је верски нечист. Али, грех није објективна кривица, већ верски преступ, који подлеже очишћењу: Сунце грије од гријеха нас мије!

         По српском митолошком уверењу у васељени и постоје три света: богова на небу, људи на земљи и мртвих под земљом, који започиње на западу смирујућег сунца. Сва три света чине Прав, који се састоји од Јава (видљиви свет) и Нава (ст. срп. нав, мртва душа). Космичке силе Права су божанска оличења опште бесконачне, гравитационе и равнотежне силе, познатији под именом светог Тројства (Тримурти):

Наш господар Триглав вељи,

наш Створитељ и Држитељ,

и велики Уморитељ.[5]

        У бинарном систему Природе постоје само „живот“ и „смрт“, па је вечита (аријска) митолошка тема борба Светлости и Таме, у којој видело митолошки стоји као јунак, јер, активност сунца директно утиче на живи свет земље. (+ прогноза родности) Видљиво и невидљиво доводе до коначности, коју називамо „живот“. Овај појам се дефинише као „равнотежа течних елемената“, јер, структура воде је веома нестабилна и реагује на најмање промене, које утичу на њена физичка својства. Отуда, она има улогу да граничи поље сила, па је вода граница светова, како у стварности, тако у миту. Асирска митологија поставља питање зашто су плодоносне воде осуђене на вечну таму, али, плодност воде није сама по себи, већ зависи од уплива сунчеве светлости и постиже потребну температуру о равнодневици:

Мори водо, студна водо

доста бидне студна вода.

Ајде већем загревај се,

загревај се, затоплеј се

на недељу пред Велигден (Ускрс). 

        Биљке уз помоћ светлости и воде граде органске материје неопходне за живот, а хемијски елементи и колоиди у неорганском раствору реагују на сва космичка дејства, као и живи организми (ћелијска перцепција), те на тај начин остварују активност према спољашњем утицају.

        Митско мишљење је целовито, у сталној промени и што је најважније, не одваја човека од Природе. Мит припада духовном појму вере и песничком осећању за Природу. Вера је васељенска категорија љубави, за разлику религије, која је пре свега догма и хијерархија и институција, у земаљској категорији моћи.[6]

        Можда је баш двојни морал разлог томе, што су старовековне државе биле на вишем културном ступњу од савремених, које самољубиво и погрешно стоје на становишту да је старост људска пропорционална њеном незнању!

 

 Слободан М. Филиповић


[1]  Коле(н)да је друго име за Сварогу, од арх. срп. к‚линда, богиња Мајка и љубазница Вишњег бога, која је годишње препорађала Сунце. По њеном имену је настала реч календар. 

[2]  Сунце је засвирило, каже се у народу кад сунце огране. Оно свира по реду и закону, за разлику од људске речи и даха. 

[3] Њихове графичке представе су троуглови с врховима нагоре и надоле. Спојени, ови троуглови симболишу „сунчев печат“, српских народних бајки, јерпреламање светлости даје шестоугао. Јевреји су овај симбол преузели као Соломонов печат.

[4]  „Часни крст“ је астрономски симбол српског грба, у стилизацији равнокраког нематеријалног геомагнетног крста северне хемисфере земље, који има магнетно поље у облику оцила. Равнокраки „српски крст“ је у науци проглашен за грчки.

[5]   Време је категоријалан појам, али мајанска хронологија разликује хоризонтално или земаљско време, од вертикалног времена (ораница богова). Митолошко и микрокосмичко време савремена наука дефинише као “конверзију нематеријалних сила, записаних у магнетном пољу сунца (М. Стеванчевић).

[6У науци је појам вере од архсрпвараокружењевасељенапотпуно погрешно замењен изразом „пагански

(у значењу прехришћански),од латpagusсело и paganusсељачкинастало од архсрппугјапукнародмножина

One thought on “Мала школа србске митологије: Мит или природа ствари 2. део

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *