Мажуранић или Његош: Ко је прави аутор спева Смрт Смаил-аге Ченгића?

Заборављена расправа о аутору спева Смрт Смаил-аге Ченгића

„Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овде песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао“ – овако је, током боравка у Италији 1851, владика црногорски Петар II Петровић Његош говорио Љубомиру Ненадовићу, који ће то забележити и доцније објавити у Писмима из Италије.

Љуба брани Иван-бана жива

Хтео то Ненадовић или не, управо је његово сведочење дало замаха расправи око ауторства спева Смрт Смаил-аге Ченгића, па су, у годинама на преласку из XИX у XX столеће, бројни српски и хрватски писци износили сопствене теорије, које су се кретале у распону од одбране Мажуранића, преко претпоставке да је Мажуранић на превару узео Његошев рукопис, до могућности да је Његош свесно дозволио (из политичке опрезности) објављивање свог спева под туђим именом.

Светислав Вуловић, Драгутин Прохаска, Љуба Ненадовић, Имбро Ткалац, Лазо Томановић, Аугуст Шеноа – само су нека имена која су се мање или више укључивала у расправу и износила своје ставове и закључке.

Изневши у чланку „Његуш и Мажуранић“ (часопис Преодница, Београд, 1880) претпоставку о могућем владичином ауторству Ченгић-аге, књижевни критичар Светислав Вуловић донекле је очекивао подршку од Љубомира Ненадовића, али је чика Љуба одбацио било какву везу између Његоша и познатог спева о погибији Смаил-агиној, као да је и своја Писма из Италије хтео да склони из жаришта расправе, да путопис не постане средство за оптужбу против Мажуранића.

Међутим, колико год се трудио да са Мажуранићевог имена и дела скине сумњу, Ненадовић је својим аргументима и претпоставкама такву сумњу могао само појачати, штавише несвесно пружити помоћ заговорницима теорије о Његошевом ауторству Ченгић-аге.

То би се сигурно и десило да је Ненадовићево писмо, упућено Вуловићу, било одштампано одмах кад је написано, али оно је објављено тек седамдесетак година доцније, када су већ одавно биле утихле све расправе, а Његош се више није помињао као могући аутор чувеног спева.

Ауторство песме Смрт Смаил-аге Ченгића и даље је под знаком питања

Да би одбацио било какво повезивање изгубљене песме коју Његош помиње у Писмима из Италије (у ствари, говоривши о песми, Његош је очигледно мислио на краћи спев) са познатим Ченгић-агом, Ненадовић је изнео претпоставку да загубљени спев Његошев,

„Премда је био доста дугачак, по свој прилици није био подељен на песме, јер владика је рекао ’песму о Ченгићу’, а не песме; а могао је бити раздвојен на више делова, који су можда место наслова били означени са И, ИИ, ИИИ итд. По чему држим да је тај спев био доста дугачак? – По ономе што на моје питање: је ли као Горски вијенац или Мали Шћепан, владика је одговорио: Није у драмској форми, и није тако велико“ (Ненадовићево писмо Вуловићу цитира се према издању: Љубомир Ненадовић, Изабрана дела, прир. Ђуро Гавела, Народна књига, Београд 1962, стр. 243–258).

Колико год то није имао на уму, Ненадовић као да је описао свима познат спев Смрт Смаил-аге Ченгића, јер и ово је стихотвореније често било означавано као „пјесан“, „пјесма“, притом је раздвојено на неколико неједнаких делова и заиста „није тако велико“ као Горски вијенац и Шћепан Мали, а најзад – „није у драмској форми“.

Иван Мажуранић Смрт Смаил-аге Ченгића Претпоставке о Његошевом ауторству Ченгић-аге нису настале само због наведеног цитата о изгубљеној песми. Много је значајније то што, такође у Писмима из Италије, Његош у два наврата говори стихове из Ченгић-аге, али путописац Ненадовић ни у томе није видео ничег чудног нити сумњивог.

Ненадовић у писму признаје како за време боравка у Италији није ни знао „да на овом свету суштује, екзистује Мажуранићев спев: Смрт Смаил-аге Ченгића“, па да због тога није препознао стихове које је Његош, док је улазио у једну пећину, запевао „полагано као уз гусле“; сем тога, Ненадовић тврди како је помислио да је наведене стихове „владика истог тренутка импровизовао“.

Ни ово није без значаја, јер је очигледно и сâм путописац запазио колико су дотични стихови слични Његошевом песничком стилу, но кад буде писао Вуловићу, чика Љуба ће бити скептичан и рећи ће како „то није никакав основ да можемо мислити да су то његови [Његошеви] стихови“.

У том погледу може бити интересантно како Ненадовић тумачи не само сличност између Његошевих и Мажуранићевих стихова, него и сличну тематику двојице песника. Иако су се многи „питали откуд Мажуранић, Новљанин, зна онако добро прилике црногорске, дух и карактер“, Ненадовићу то није чудно, јер су, закључује, и Новљани (из Новог Винодолског у Хрватском приморју) „један део истог југословенског народа као и Црногорци“.

Такав закључак делује парадоксално и контрадикторно кад Ненадовић, путописац и човек од пера, најпре сâм признаје како није чуо за спев који „суштује“ већ пет година (објављен је 1846), а затим сматра да би Мажуранић могао одлично познавати обичаје оног поднебља где никада није крочио. И Ненадовић је, са друге стране, био „део истог југословенског народа“, па дуго није знао за спев Смрт Смаил-аге Ченгића, а једва је знао понешто и о Његошевом Горском вијенцу (о чему такође говори у писму Вуловићу).

Мажуранићева Херцеговина (у прилог ауторству Ивана Мажуранића)

 

Иван Мажуранић-велики противник ћириличког писма

 

Без обзира на слабу одрживост Ненадовићевих аргумената, многим истраживачима било је ионако чудно да је Иван Мажуранић могао у свом спеву тако детаљно приказати не само погибију Смаил-агину, него и локалитете везане за тај догађај, па и сâм народни говор дотичног краја.

Ипак је Мажуранић имао прилике да се добро информише и припреми за писање спева: већ 1840, средином новембра, могао је у Народним новинама Људевита Гаја прочитати допис у коме се извештава о Смаил-агиној погибији, а који овако почиње: „У Херцеговини сад је велика смутња. Исмаил-ага Ченгић, онај славни и проглашени јунак турски, заповједник оружја Гадског, погинуо је 30. рујна (12. листопада)“; у даљем тексту дописа даје се и преглед догађаја који су довели до крвавог сукоба (цит. према: Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, критичко издање приредио Милорад Живанчевић, Српска књижевна задруга, Београд 1969, стр. 17).

Спев о аги Ченгићу настаће тек пет година доцније, када Димитрије Деметер буде замолио Мажуранића да му напише нешто за алманах Искру, али се песник и тада вероватно сећао чланка из Народних новина, пошто је управо одатле преузео бројне податке и пренео их у своје стихове.

Сем тога, од помоћи је сигурно била и књига Матије Мажуранића, Ивановог брата, насловљена као Поглед у Босну (Загреб 1842), тако да је песник, ако не лично, а оно бар путем литературе могао да се добро информише о херцеговачким и црногорским приликама.

Непознати Црногорац као важна карика

Ипак, као пресудан моменат за настанак спева узима се приповедање једног Црногорца који је дошао у Карловац, где је и Мажуранић боравио тих година. Тако је песник имао прилике да чује све детаље од човека који је вероватно био сведок најбитнијих догађаја, па би то могло бити још једно објашњење откуд толико тачних појединости (поготову у певању „Харач“, четвртом по реду).

Постоје, међутим, и разлози који могу изазвати сумњу у постојање дотичног приповедача, иако су о томе сачувана чак три сведочења (наводе се према издању: Иван Мажуранић, Изабрана дела, прир. Милорад Живанчевић, Народна књига, Београд 1963).

Мажуранићев пријатељ Имбро Игњатијевић Ткалац помиње човека који је „на повратку у Црну Гору“ свратио у Карловац. „Не сјећам му се имена“, наставља Ткалац, „но још ми је пред очима, како је једне вечери у нашој старој читаоници причао о зулуму и смрти Ченгића, и колико нам је срце гануо својим живим говором и описом борбе, у којој је и он присуствовао“.

Истог приповедача помиње и сâм Мажуранић: „Године 1843. или 1844. доспио у Карловац један Црногорац, који је био на путу из Биограда. Тражио сиромах заслужбе. Суставио се и у Карловцу. Он је казивао да је био у боју на Грахову и приповиједао веома пластично све згоде и смрт Ченгић-аге. Приповиједао је и о Бауку, како је пјевао под шатором“.

Најзад, ту је и сведочење Јосипа Пасарића: након што је Мажуранић одлучио „да на основу јуначке народне пјесме створи умјетну епску пјесан“, један његов пријатељ позвао је и наручио „на свој трошак из Црне Горе народног пјевача, који је пјеснику [Мажуранићу] казивао и пјевао народне јуначке пјесме“.

Од Ткалчеве и Мажуранићеве верзије, Пасарићева се разликује по томе што се ту не ради о неком случајном пролазнику, него о гуслару који је наменски доведен онда кад се Мажуранић већ био решио да напише спев о Смаил-агиној погибији.

Ипак, и Пасарићева прича на једном је месту идентична са претходним верзијама: нигде не помиње име „народног пјевача“ из Црне Горе. Остаје могућност да су сведоци, након извесног времена, у својим сећањима помешали године и заборавили путниково (или гусларево) име, али ако се добро сећају осталих појединости, још је чудније што никада не именују човека без чије приче (или песме) можда не би ни било Мажуранићевог спева.

Ченгић, Ченгијић, Смаил, Исмаил

Постоји и један куриозитет који се тиче наслова спева, односно личног имена главног јунака, а што би такође могло бацити сенку сумње на Мажуранићеве изворе.

 

Смаил ага Ченгић

 

Наиме, првобитни наслов био је Смèрт Ченгић-аге, па је и у тексту свуда стајало „Ченгић-ага“ уместо „Смаил-ага“. Да би исправније било писати титулу иза личног имена (а не иза презимена), Мажуранићу је сугерисао управо Имбро Ткалац, но песник је том приликом одговорио „да не зна другога имена Ченгићу“.

Ако се Мажуранић и даље добро сећао многих појединости из дописа у Народним новинама, тешко је поверовати да би заборавио име аге Ченгића (које је наведено већ у другој реченици дописа); затим, ако је мистериозни Црногорац и постојао, сигурно би у својој причи (или песми уз гусле) бар једанпут споменуо агино лично име.

Контроверзе неће престати ни кад спев буде добио назив Смрт Смаил-аге Ченгића (од трећег издања, управо у Ткалчевој редакцији), јер већ након неколико издања на корицама се могло прочитати и: Смрт Смаил-аге Ченгијића, па су се и око тога годинама ломила копља међу приређивачима и критичарима: који је наслов исправнији, шта је ту последња песникова воља, како етимолошки гласи презиме историјског аге итд.

Занимљиво је да ни агино име није у свим изворима идентично, на пример у Народним новинама не стоји „Смаил“, него – „Исмаил“.

Закаснела студија

Упркос свему, тешко да би поновно покретање расправе око ауторства Ченгић-аге данас могло изазвати онакву буку као на концу XИX века, јер за то очигледно нису заинтересовани књижевни ауторитети чија се реч далеко чује.

Најбољи доказ о превазиђености овог питања јесте књига Непознати Његош (Рума–Крупањ 2012), која се доцније појавила под још експлицитнијим насловом Покрадени Његош (Подгорица 2013), али без икаквог значајног ођека, иако аутор Марија Ковачевић бројним поређењима и анализама покушава да докаже како је не само Ченгић-ага, него скоро цео Мажуранићев опус, ништа друго до – чист плагијат.

Не мора значити да је Марија Ковачевић изнела тачне закључке, али чим њена истраживања нису изазвала било какве реакције, очигледно је да се овај стари проблем одавно посматра као дефинитивно решен у Мажуранићеву корист, а сваки покушај поновног истраживања узима као закаснео и сувишан.

Што га брани, кад га не одбрани!

Остаје да се види где су владика Његош и бан Мажуранић у целој причи.

Спев Смрт Смаил-аге Ченгића одштампан је за Његошева живота и владика је за ово дело морао знати, али осим трагова који се находе у Писмима из Италије (Његошево помињање изгубљене песме и казивање стихова из спева), нигде више није забележено ништа што би се могло узети као асоцијација да је Његош могући аутор Ченгић-аге.

А у време када је расправа узела маха, црногорски владика није био у животу већ три деценије. Ненадовић опет мисли да Његош, све и да је доживео и својим очима видео расправу, не би „изишао и казао ’То је моја песма!’“, јер тако нешто не би чинио „кад би знао да ће од хиљаде само петорица у његове речи сумњати“.

Нехотице је Ненадовић још једном изнео аргумент против Мажуранића, јер према оваквом схватању, ни Његошево неоглашавање поводом штампања Ченгић-аге не мора значити да црногорски владика није имао никакве везе са тим, већ би пре значило да песник из учтивости није желео да улази у било какву расправу.

Такође се није оглашавао ни бан Иван Мажуранић, иако је био у животу када се расправа повела. Мажуранићево ћутање тумачило се на различите начине (или као страх од откривања дуго прикриване истине, или као одбијање да се познате чињенице изнова бране и доказују, или опет као чиста учтивост), а такав банов став добро је наслутио и Ненадовић кад је саветовао Вуловића да, ако и буде тражио неко објашњење од Мажуранића, не очекује одговор.

Зато су, током целе расправе о ауторству Смрти Смаил-аге Ченгића, други бранили Мажуранића, међу њима и Љубомир Ненадовић, али како се чини, то му није баш увек полазило за руком – мада, као да јесте, јер чика Љубине аргументе нису у правом моменту искористили (или нису умели да искористе) они који су имали другачије мишљење о изгубљеној Његошевој песми.

Аутор:  Душан Миљић сајт „Култивиши се“

Поћирилизовао:  Милорад Ђошић