Индивидуална филозофија: О значају Милоша Милојевића

Један човек или читав народ, процењује се на основу његових добрих особина, јер истицање само негативних сведочи о лошој намери. Ако се, било шта може приговорити Милошу Милојевићу, онда то важи и за Србско учено друштво, чији је он био члан, а из кога је касније настала Србска академија наука. Управо, по њиховом налогу и трошку, путовао је Милојевић по Старој Србији, у научној мисији спашавања онога што се још могло спасити.

Оснивач друштва Свети Сава, на чијем укидању је инсистирала црно-жута монархија, био је пре свега сметња социјалној политици Аустроугарске, која је надживела империју и постала интернационална, у антисрбској политици комунизма и глобализма. Такође, великобугарској пропаганди, иза које је стајао тадашњи план руске државе, с циљем изласка Русије на топла мора. Ипак, највећи противник Милојевића, била је и остала корупција едукованих Срба, одрођених од народа, уз србско свештенство отуђено од пастве.

Милојевић је истакао, да су србска племена крштена у апостолско време, наводећи папу Јована, који у једном писму с почетка 10 столетја изричито каже, да су апостоли у Србији основали прву васионску цркву! Апостол Павле је писао посланицу свом становништву, у којој употребљава име Солун, а његове становнике назива Солуњанима, на језику Рашана, који су се простирали од Дунава и Црног мора, до Егеја и Јадрана. О примогености СПЦ говори и Фарлати у својој књизи Iliricum sacrum, али СПЦ се изгледа стиди своје примогености!

Империјална политика и негативне етнопсихолошке особине Срба, нашле су заједнички интерес у кривотвореној историји владајуће науке, која је настала у време ренесансе и каснијих столетја. Напади на Милојевића, стоје у вези лажне владајуће историје, јер „стари Грци“, „Јевреји“ и „Римљани“, добили су два миленијума историје на поклон. Тако су они преко ноћи постали „класични народи“, па је историја почела од скоројевића. Измишљене „класичне народе“, заменила је такође измишљена историја „Византије“ или „Ромеје“. На тај начин, континуитет србске културе из мезолита је прекинут, а Срби избачени из историје света нaшег међуледеног доба.

Католичка црква је фалсификовањем које је пратила превара, корупција и репресалије, остварила доминацију у Европи, упркос томе, што у културном смислу, скоројевићи често пута погрешно тумаче, или уопште не разумеју оно што присвајају! Невоља је у томе, што су историјске књиге о Азији и Индији писане како би се Исток приближио (измишљеним) Грцима и Латинима, наглашава Андрија Вујовић! Систематски рад Милојевића у више научних дисциплина, угрожава виртуелну владајућу науку, иако он у историји није усамљен! У последњих 300 година, неколико десетина највећих светских историчара, такође руше лажи виртуелне историје.

Прича се, да је књаз Михајло убијен, зато што је хтео да постави Милојевића за министра културе. То је непроверена прича, али је сасвим извесно, да је Милојевић један од узрока кулоарских збивања на Берлинском конгресу, у вези избацивања Срба из историје света. Поготово, што је Чедомиљ Мијатовић пре конгреса потписао тајни уговор с Аустроугарском, да Срби забораве на историју пре Немањића!

Милојевић је „нацонални романтичар“, по мери „белосветских лажова“ и „њихових домаћих слугу“, у којима Срби никада нису оскудевали. Његово дело је „митоманско“, „романтичарско“ и „шарлатанско“, само зато што је србско! Отуда, хистерија у континуитету, од оправданих заслуга Милојевића до простачких увреда, али истовремено и одговор на питање: Зашто се од свих србских научника, највише буке диже баш око Милоша Милојевића?

Из научног рада Милојевића, васкрсава државотворност и култура старовековне и средњевековне србске државе, која је „прст у око“ антисрбству, јер сведочи о континуитету писмености. Онај, ко је „нашао Србе и на месецу“, није први који се успротивио лажираној историји, не пристајући да „своје прихвати за туђе“, али је први који је у систематизованом облику указао на државотворност Старе Србије, коју је Вук у језичком, а тиме и сваком другом погледу одвојио и маргинализовао, у империјално пропагандном пројекту укидања обредног језика светог Саве.

Ако је Вукова реформа суштински укидање старосрбског, који је као обредни језик био брана југословенству, онда пропаганда такозваног богомилства и динаризације Старе Србије, свакако доприносе остварењу тог циља. Под динаризацијом, овде треба разумети неке негативне етнопсихолошке особине западних Срба, посебно претерано изражен регионализам, и склоност ка корупцији, због којих они никада нису ни остварили самосталност, без обзира на упадљиво присутну народну већину.

После пада србске средњевековне државе, прва србска регија која је изборила самосталност, била је Шумадија. Мање је познато, да Шумадија демографски представља мешавину Шопа и Динараца! Управо је у Првом устанку превагнула стара генетска државотворност јужних крајева, па је устаничка Шумадија званично прогласила борбу за опште ослобођење и уједињење свих Срба! Неопростив грех Милојевића је његов систематски рад, на спашавању језика и културног блага Старе Србије, којим је указао на опште државно решење свесрбског уједињења, по концепту Саве Текелије!

Стара Србија је политички и културно била државотворно, а не само народно или територијално име на географској карти, с које је нестала. Отуда је србијанство једини озбиљан лек за југословенство, али, то нажалост врло добро знају само србски непријатељи! Зато су материјални докази старосрбске културе и државотворности одавно уклоњени, али Милојевић и даље стоји на бранику њихове одбране, захваљујући неким спашеним историјским документима, који су од непроцењивог значаја за србски народ, његов језик, цркву и историју.

У Пећком поменику, који је Милојевић донео из Јужне Србије, Немања се титулише као „цар Нееман“, док је у његовој Историји он 53 србски владар, од Свевлада 490 до Михајла Абоговића 1459 године. Питање које се намеће гласи: Како је могуће, да Немања буде цар без царства, а србски владари пре њега без држава? Где је Немањино царство, и где су територије владара пре њега? Потврду, да се уствари ради о истим територијама, подржава енглески историчар Вилијам Дентон, који чак половином 19-ог столетја, пише како су србске земље између Јадрана и Црног мора!

Заједнички одговор за просторно одређење Немањиног царства и србских владара пре њега, пружа Немањин грб, који је дао Орбини. На њему је 11 регија, које по територији далеко превазилазе господство Великог жупана, али истовремено пружају одговор, не само на простор Немањиног царства, већ и србских држава пре њега. Јер, у оба случаја, простор владавине се приближно поклапа, а простире се управо од Јадрана до Црног мора!

Како би уосталом св. Сава, могао да се позива континуитет апостолске или крстјанске цркве, преко Охридске патријаршије (Силистрије, Јустинијане Прве и Солуна до Сирбијума), да Јован, патријарх србског цара Самуила, није склопио уговор о самосталности Србске цркве, који је Василије Други испоштовао, али не и његови наследници! То не мења правни легитимитет уговора, али чини смешном причу владајуће науке, о стицању тобожње самосталности Србске цркве!? Шта је то св. Сава имао да тражи по белом свету, када је србска црква крстјанска, а њена примогеност има континуитет од апостолских времена?

Поготово, што је Немања био цар, а царство не може постојати без самосталне цркве. На Немањином грбу је 11 регија, од Јадрана до Црног мора! Иста та регија је простор обитавања античких Срба, па преко „мрачног доба“ све до Доситеја Обрадовића, који потврђује да Срби живе од Будима до Трста и Солуна! Али, историјски феномен је управо у томе, што је у југо-источни део тог простора „смештена“ измишљена Византија или Ромеја, која је историјски „наследила“ такође измишљене државе Рима и Грчке!

Тако је, на један бескрупулозан начин, извршена „научна“ сецесија јужног дела србског царства, како би се у тај простор „сместили“ измишљени народи фалсификоване историје! У јужном делу србске царевине, где је било 95 % србског становништва, први несрбски владар се јавља се тек почетком деветог столетја! Зато је та сецесионистичка србска држава вечито довлачила белосветске разбојнике, јер је оскудевала у народној војсци! Али, то је била историјска згода, да се Северна етничка и Јужна Србија, поделе и претворе у „Источно и Западно Римско царство“, који никада у историји нису ни постојали!

Почетак депопулације Срба, почиње стварањем прве грчке државе, у историји, 1829 године! Својим првим Уставом, све православне је прогласила за „Грке“, којих није било ни 10%, али су после 100 година „увећани“, добијањем територија за „зеленим столом“ и пресељењем Грка из М. Азије! Онда је створена Румунија 1859 године, после Кримског рата, највише захваљујући раду језуитске школе Ардељан. Затим је створена Мађарска 1867 године, која нема никаквог додира с православним Угрима, јер су Мађари пре Мохача били само једна етничка група!

На Берлинском конгресу створена је Бугарска, што није народно већ само државно име, настало егзархатом! Гопчевић износи да нико до почетка 19-ог столетја није ни чуо за неки посебан „народ Бугара“, већ је то кроз цео средњи век било погрдно суиме за Србе! Почетком 20-ог столетја створена је Албанија 1913 године, како би се Србима онемогућио излаз на море. По истом принципу створене су Македонија и Хрватска у 20-ом, а Црна гора у 21 столетју!

Једнородност преантичке културе народа Хета и племена Хетида (народа сличним Хетима), од Мале Азије до Пиринеја, расцепкана је на бројна племена и народе, али је та бројност, почетком 17-ог столетја сведена на јединствено име „Словени“, иако је и оно измишљено! Јер, народ Словена не постоји, већ је то збирно име за све Србе, које је уведено, управо да се прикрије србско име! Чак и данас, на нешто скраћеном простору од Алпа до Црног мора, нема грубих дијалектолошких прелаза! Али, пројектом стварања нових држава, који још није завршен, укупан србски етнички простор насељавања је за око 200 година, сведен на око 10 % територије!

Oсновна демографска полуга расрбљавања Балкана, jeсте стварање нових нација, које су из политичког разлога изједначене с територијом!? Отуда, на Цвијићевој карти Шоплука, у другој половини 19-ог столетја, Шопови, који сами себе зову Србима, још увек су од Дунава до Егејског мора, с леве стране до реке Ихтиман, а с десне до реке Мораве! То је већински део простора Старе Србије у време Милојевића, који је још увек чувао језик и цивилизацију мезолитског континуитета културе.

Романтизам „грешног“ Милојевића је отрезнујућа истина, која враћа Србе у историју, а то је неопростив грех за едуковане и скоројевиће. Милојевић је нашао велики број старих рукописа, међу којима су Пећки поменик, две Дечанске хрисовуље и Призренска тапија. Али, богата збирка рукописа и старих докумената покрадена је за време Првог рата. Између осталог, Милојевић је обновио традицију немањићке Србије, а његови студенти, свршени учитељи и свештеници Богословије, основали су бројне устаничке одреде у неослобођеним крајевима Старе Србије.

Поред значаја за историографију, језичку грађу или србско средњевековно право и црквени канон, Милојевић је у три књиге сакупио србске народне песме, које су од непроцењивог митолошког значаја! Нарочито космогонијске, или оне песме које чувају божански именослов старе србске вере једнобоштва.

Стихови космогонијеске песме о младом цару и сунчаном богу Сварожићу, очигледан су пример и потврда србске семантике речи „календар“:

Затрудни се света земља, Колендо, Колендо.

Те ми роди млад Божола,     Колендо, Колендо

На лицу му Сунце жарко,     Колендо, Колендо,

Донесе га до наскара, Колендо, Колендо,

На том седлу злаћену,  Колендо, Колендо.            I, 61

Можда ће неко рећи, како је Милојевић ове стихове измислио, али, коледа су општесрбски обичај, у тесној вези с Божићем, која семантички долазе од архаично србског калинда, миљеница Вишњег бога, која годишње препорађа Сунце, на земаљским вратима неба.[1]

Србске космогонијске песме увек прате природан уплив, који пресликава догађања на небу. Крачун није старо име Божића, већ заједничко име за два најкраћа дана у години: Бадњидан и Божић. Астрономски, он је оличење два трона зимске краткодневице, када је Сунце најниже на своду небеском. Отуда, Крачун је у предању злодух, који се јавља заједно с Вихором:

Таман сели гости да већају,

            Ал’ долеће Вихор и Крачуне,

            Вихор вије, а Крачун им слути.

Навејао праха Световиду,

            А у очи светле и плаветне.

            То се њему немило учини,

            те потеже мача зеленога,

            па посече Вихора и Крачуна.            III, 150

Митска симболика ове бадњеданске песме, износи зимски сунцоврат као прву најаву обнове природе у пролеће, на узлазној путањи земље. Отуда, Световид носи „мач зелени“ старога Војина, јер Сунце тада још борави у љутој зими. Семантички, Крачун је од арх. срб. кришану, име за Огањ, Вишњег или божанство које брани небеску светлост, оличену у обредном пићу, од грабљивица које покушавају да је украду и однесу на земљу.

У миту као и свакодневном животу, нема плодности без Сунца, односно топлоте и воде у пролеће:

Бела Грозда на Рашкуни броди…

Рашкуна је умањење од арх. срб. раса, река или митски поток који кружи око земље, али она није земаљска већ небеска вода, из које извиру све земаљске воде! Бело је боја сунчевог спектра, а Гроздана име „царске кћери“ сунчане нарави, од арх. срб. грасана, диск Сунца:

            Но је маме русалице младе,

            маме ми је Водану својему,

            да је даду за Водана бана.

Русалке, водене виле, маме Белу Грозду на коло и смех, који припадају свету и животу:

Русанке јој ћерку ухватиле,

            Намазале косу и обрве

Са зеленом бојом том проклетом…

            Ухватиле коло под водицом…

            Те венчаше Грозду за Водана…

            И под водом свадбу одиграше.          I, 146

Коса је митолошко поређење за сунчеву светлост, зелено боја доњег света, а Водан бог Нава (< арх. срб. вард’ана). Свадба је митолошки сусрет Јава и Нава, који овде песнички обележава оличења Сунца воде, који су неопходни за плодност биљака.

На Цвети и Благовести, када је доток енергије из васељене најинтезивнији, девојке иду на воду, бацају цвеће и певају, а ове радосне обредне радње, знак су продужења света и живота:

Ој ти бане Трасило  (< арх. срб. трасате, трести (од страха),

            Ој ти силни Трасило,

            Из тог боја сербарског,

            Не мути нам водице,

Твојом силом Трасило,

Твојим коњма крагујима

Ој ти Виде, Видоје  (арх. срб. √ вид, вид, видети видиоц),

наш ти славни жупане…

да не идеш Видоје,

у те земље далеке,

у те боре Трасила,

где се роде крагуји,

где се роде утве,

шестокрили утани.              I, 119,20

У вечитој борби светлости и таме, обнова природе у пролеће, доноси победу светла над тамом, епски пренешену на Видоја и Трасила, где су мутна вода, крагуји, утва или шестокрили утани као птице смирујућег Сунца, атрибути далеке земље доњег света, у царству бога Нава.

У митологији је познато, да су божански пар Сварога и Свароге родитељи богова и људи:

Нашега старог бабајка,

бабајка силног Сварога

и мајке старе Свароге.          I, 5

Стари Срби су Сварога сматрали Творцем вечне светлости, и сведржитељем неба и земље, а његовим именом су небо звали „Сварогов точак“.

Митолошко поређење за васељену је виноград, а лоза начело Јава, живота и спасења:

Расти лојзе расти ми,

чак до неба висока,

до Љељиних дворова,

до те Љеље Пољеље,

миле шћерце Ладине!           I, 115

Божур, цвет бога Вида, хвали с на Видовдан у божјем винограду, који је митско поређење за „бели свет“, како је лепши од руже! Али, она му одговара:

Ал’ ти немаш мирис мој!

Мој је мирис Пољељин,

Пољељине душице!                I, 5

Када биљарице у биљаној недељи иду у брање лековитих трава, које тада имају највећу моћ, оне певају:

Силни вељи Триглаву,

            Вишњи боже, свесилни, свесилни.

Стари Срби су знали како небеска тела утичу на одређене биљке, а из алхемијског знања је проистекла фитотерапија и медицина. Наравно, уз календарско знање, што налази потврде код Тибетанаца, који захваљујући свом медицинском календару, имају најбољу дијагностику на свету.

У србској литетартури се стално инсистира на Вуковом сакупљачком раду народних песама, али митолошки, календарски и литераран значај имају такође збирке песама Милојевића, Петрановића, Врчевића, Богишића и многобројних аутора, које нико чак и не помиње!? Зашто се не обраћа пажња на оно што је очигледна аргументација у култури Срба? Типичан пример је збир од 4470 појмова србског именослова на Истоку, који је Андрија Вујовић сакупио у књигама Милојевића. Овај аргумент има снагу промене историје, али, то је већ „шарлатанство“, јер сведочи о континуитету србске културе! Поготово, што Шафарик и Бикерман опомињу, да су Срби једини европски народ присутан у старо доба на Истоку!

Филип Вездин, познатији као кармелитски мисионар Паул Бартоломео, издао је 1790 године прву граматику аријског („санскрита“), „окамењеног“ пре 2500 година. То га чини оснивачем упоредне европске граматике, јер претходи четврт века Францу Бопу. Ова рецензија аријског има иста граматичка правила као и србски језик, а Милојевић је дао приказ, од неколико стотина истоветних речи у србском и аријском, или архаично србском језику. Али, семантичка матрица Милојевића, стоји у потпуној супротности с владајућом науком, која се држи грчког старог свега 350 година (К. Пфистер), или латинског, који није старији од десетог столетја (У. Топер)!

Тамо где нема знања нема ни Бога међу људима, јер у лењу и злу душу мудрост не улази, учио је народни духовник Гаврил Венцловић. Знање је поређење за светлост, а Милош Милојевић је у овој посланици упоредан оној звезди некретници из његовог некролога, која по свом утрнућу светли још дуго, дуго.

 

Слободан М. Филиповић,

есеј о значају М. Милојевића, за научни скуп у Шапцу, 7529/2020 године

Литература:

Милош Милојевић, Песме и обичаји укупног народа србског, Бгд. I, II, III,

7377/1869, 7378/1870 и 7383/1875.

Слободан Филиповић, Речник србско-аријски или архаично србски, с додатком корена,

Бгд. 7520/2011.

[1] Недавно је један анонимни аутор оптужио Милојевића да је фалсификатор, наводећи како је назив Манџурија у тексту једне његове песме јапански и скоријег датума, из 19 столетја. Само је „заборавио“ да каже, како су Јапанци ту реч добили од старинаца Јапанских острва, а то је „народ Шербес“ јомунске културе!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *