Изложба која се виђа једном у животу: Најбоље од Немањића

Стројимиров печатњак из IX века, Маријинско еванђеље из XI, Дечанска хрисовуља и кивот Стефана Дечанског из XIII века и мали али непроценив камени фрагмент са престола његовог сина, цара Душана, само су неки од изузетних експоната које имамо прилику да видимо на изложби „Краљеви и светитељи српски“ у Историјском музеју Србије. Прилику која се пружа, можда, једном у животу.

Савин штап / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Прича о најдуговечнијој српској средњовековној династији Немањића, који су током нешто више од два века (1166-1371) дали 11 владара, почиње њиховим претходницима на челу српске државе. Њих на изложби “заступа” изузетно вредан златни печатњак који је припадао кнезу Стројимиру, српском владару из друге половине IX века, иначе најстарији експонат у власништву Историјског музеја Србије.

Стројимир, Мутимир и Гојник била су тројица синова кнеза Властимира (око 805-851). Према списима византијског цара Константина Порфирогентиа, после Властимирове смрти дошло је до сукоба његових синова, услед чега је Мутимир послао млађу браћу Стројимира и Гојника у Бугарску.

Печат кнеза Стројимира исписан је речима: “Боже, помози Стројимиру” и има двоструки крст.

Стројимиров печатњак / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Овај, преднемањићки период наше историје, представљен је на изложби накитом и наоружањем из тог времена, приказом Цркве Пречисте Богородице Крајинске код Скадарског језера где је сахрањен наш први светитељ, Јован Владимир као и Маријинским еванђељем, писаним на глагољици.

Један од најстаријих старословенских рукописа потиче из 11. века и његова копија из Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” такође је изложена у Историјском музеју Србије.

Галерија посвећена преднемањићком периоду / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Потом следи део посвећен Немањићима.

– У малом уводном делу хтели смо да кажемо нешто о пореклу Немањића, о којима се скоро ништа не зна. Понешто је сачувано у Немањиној Хиландарској повељи, чији оригинал не постоји. Њу су 1896. хиландарски монаси поклонили краљу Александру, заједно са Мирослављевим еванђељем, међутим, она је изгубљена 1915. Сачуване су фотографије и препис. За тај први период је значајна и Црква Св. Петра и Павла код Бијелог Поља у којој је сачуван натпис где се Завида помиње као Мирослављев, односно Немањин отац – каже за Нова.рс Вања Вуксан, ауторка изложбе.

Не постоји, додаје она, апсолутни доказ да су Немањићи били у роду са Властимировићима.

– У владарским повељама имате сачуван траг да се Немањићи позивају на своју дедовину, на своје порекло од давнина, у смислу на Дукљанску краљевину, али немате нигде прецизно наведено да вуку директно порекло од неког преднемањићког владара. То негде, можда, може да се наслути у њиховим именима – наводи кустоскиња.

Прича о именима води нас даље до, за Немањиће, два важна имена: Стефана и Уроша.
Сви су носили владарско име Стефан, по Стефану Првомученику. Урош је уведен у традицију нешто касније, од владавине Уроша I (1243-1276)

– У бици код Гацка Стефана Уроша 1276. збацује са престола син Драгутин и постаје Стефан Драгутин. Када је 1282. Драгутин пао с коња и сломио ногу, престо је предао брату Милутину, на Сабору у Дежеву. Међутим, Драгутин се не повлачи потпуно, имате један период када практично паралелно владају и остаје неразјашњено ко ће после њих да наследи престо. Претпоставља се да је у Дежеву постигнут споразум који се односи на Драгутинове синове, али, међу браћом долази до сукоба кад се Милутин жени византијском принцезом Симонидом – прича нам Вања Вуксан.

Наиме, византијски цареви су захтевали да се њихове принцезе “рођене у пурпуру”, удају за наследнике престола и принц кога би Симонида, евентуално, родила, имао би право да наследи српски престо. Сукоб између Драгутина и Милутина траје од 1301. до 1311. “а Милутин почиње, уз оно Стефан да додаје и Урош II, како би својим именом потврдио да је он наследник престола”.

Милутинов син Дечански је, потом, био Стефан Урош III, његов син – цар Душан Урош IV а Душанов син, и последњи владар лозе Немањића, Урош V.

Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Сваки владар је на изложби представљен копијом фреске са својим ликом и неким предметом специфичним за њега: Ту су Вуканово еванђеље, Немањин печат, прстен Стефана Првовенчаног или, у недостатку “личнијег” предмета, новац из времена одређеног владара, при чему кустоскиња нарочито истиче Радослављев чанкаст новац, по узору на витантијски, “који је вреома редак”.

Прстен Стефана Првовенчаног / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Један од најзначајнијих експоната на изложби је Дечанска хрисовуља о оснивању манстира Дечани из 1330.

– Ово је изузетан комад. Оригинал, на пергаменту, свитак дугачак пет метара. Она је била као нека врста тапије, где се наводе технички детаљи, шта све владар оставља манастиру и која ће му имања даровати, попис становника на тим имањима… – напомиње ауторка.

Почев од Владислава, сваки владар зида своју засебну задужбину, па је тако и Дечански знао да ће ово бити место његовог почивања, објашњава нам.

Дечанска хрисовуља / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

За разлику од цркава и владарских задужбина, о немањићким дворовима не знамо много.

– Нажалост, ниједан владарски двор код нас није истражен. Постојали су покушаји, неки научници мисле да је разлог тај што су били дрвени, али ја вам могу рећи да нико и није довољно истраживао да засигурно може да каже шта је проблем – истиче Вања Вуксан.

Прича о двору надовезује се на причу о трону. Међу експонатима је камени део престола са именом Стефана IV (Душана) сачуван у Студеници.

Фрагмент престола цара Душана из Студенице / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

Сви наши владари су, највероватније, и у оквиру цркава и задужбина имали свој престо, напомиње наша саговорница.

– И Стефан Дечански наглашава у својој повељи да забрањује да владике, епсикопи и други свештеници или неко од имућних седи на његовом престолу. Тако да је владар покушавао да заштити своје право, које само он има, и у цркви – право да седи на том свом престолу – прича нам Вања.

Панцирна кошуља / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

У следећем сегменту, о владару ратнику, можете видети приказе ратничке опреме и оружја из тог времена: панцирну кошуљу, врхове за стреле, мачеве, копију самострела, запис Милутина на његовој задужбини у Старом Нагоричину који оставља траг у камену из 1312-13: “Тог лета краљ изби Турке”.

Милутин је византијском цару послао одред од око 2000 српских коњаника који су извојевали битку против Турака.

– Зато је ту Милутин у ктиторској сцени приказан са мачем, као симболом владара ратника, мачем који му предаје Св. Ђорђе (патрон цркве) као инсигнију власти. Реч је о јединственој сцени – истиче Вуксанова.

Запис краља Милутина из Старог Нагоричина / Фото: Весна Лалић, Нова.рс

А после владара ратника, упознајемо владарке. Све су биле странкиње. Само се за Немањину жену Ану не зна тачно порекло, прича нам кустоскиња.

За оне који су давно ишли у школу, кратко подсећање: Стефанова прва жена била је Евдокија Анђео, синовица византијског цара, а друга Ана Дандоло, унука млетачког дужда Енрика Дандола.

Радослав је био у браку са Аном Комнином, ћерком епирског дестопа, а Владислав са бугарском принцезом Белосавом Асенином.

Урошева Јелена Анжујска (Анђео), ћерка византијског принца Јована Анђела је, уз Душанову Јелену, бугарску племкињу, најчешће осликавана жена српског средњевековног сликарства.

Драгутин се оженио угарском принцезом Каталином Арпад, а Милутин је имао пет жена, од којих је наславнија византијска принцеза Симонида.

Прва супруга Стефана Дечанског била је бугарска принцеза Теодора Смилец, а друга, која му је родила будућег цара Душана Силног, Марија Палеолог, ћерка византијског управника Солуна.

Последња владарка из рода Немањића, царица Ана, супруга Уроша V, била је влашка принцеза.

Копије фресака краљице Симониде и краља Милутина из Грачанице 1320. године

Владарке су биле врло уважаване на двору Немањића, каже кустоскиња.

– Рецимо, када је после битке код Гацка Драгутин преузео власт од оца Уроша, Урош одлази у Хум где се замонашио, а Јелена се мири са сином и добија од њега део територије, где самостално влада, има свој двор, канцеларију… У време цара Душана његова жена Јелена равноправно учествује на саборима, као царица, и исказује своје мишљење. После битке код Велбужда имате сачувано сведочанство да Стефан Дечански шаље поруку архиепископу, али и жени Марији Палеолог, да се зна да он после битке улази у Бугарску, дакле, и она је имала улогу у власти и врло је уважавана – набраја Вања Вуксан.

Златне наушнице са двоглавим орловима и иницијалима М.П. пронађене у Смедереву, XIV век

Немањићи су и те како били свесни свог значаја па су и поред свих унутарпородичних сукоба знали да неко мора да настави лозу, без обзира на све. У том контексту су се бирале и принцезе.

– Ти бракови су увек били у сврху државе и онога што је тада било у њеном интересу – потврђује нам кустоскиња.

Од световног ка духовном, од краљева ратника и владарки, полако се “дижемо” у више сфере и урањамо у причу о краљевима задужбинарима и светитељима.

– Немањићи су имали значајан однос са српском црквом. Заједно са краљевином успостављена је и архиепископија. Када је Св. Сава 1219. у Никеји добио самосталну српску цркву, добио је и право да се српски архиепископи хиротонишу (рукоположе) у Србији, да не морају да одлазе у Цариград или Никеју. Добили смо право да сами епископи на црквеним саборима бирају свог архиепископа – подсећа Вуксанова.

Фото: Весна Лалић, Нова.рс

У овом делу пажњу, најпре, привлачи штап Св. Саве. Није оригинал, али једнако моћно делује.

– Чува се данас у Милешеви и претпоставља се да је то штап који је Св. Сава добио од византијског патријарха 1219. поводом стицања аутокефалности српске цркве – објашњава нам ауторка.

Све до Милутина, сви владари би се пред смрт замонашили, а после смрти многи Немањићи проглашени су за светитеље.

– Постоји процедура успостављања култа. Подизање из гроба, излагање моштију испред олатара, где долазе верници, диве се и поклањају. Потом следи дешавање чуда над моштима, писање житија и писање службе – каже наша саговорница.

Кивот Стефана Дечанског још је један од велелепних експоната.

Кивот Св. Стефана Дечанског

– Постоје две верзије како је умро. Претпоставља се да је заробљен када је Душан преузео власт, пребачен у Звечан и тамо удављен. Верује се да није одмах сахрањен у својој задужбини у Дечанима, него после две-три године. И, дешавају се чуда. Углавном је прича та да се појављује у сну неком од монаха, они држе молебан над гробом, следи елевација, стављање моштију испред олтара… И данас имате сачуване потпуно целе његове мошти. Када су подигнуте из гроба, 1343, оне су стављене у овај кивот, од дрвета, осликан, са позлатом и гравирама. Касније је замењен другим, а овај се данас чува у Музеју СПЦ – с поносом прича кустоскиња.

Мошти Дечанског су сада у другом кивоту а на Цвети и друге празнике су отворене и верници могу да их целивају.

Изложба је отворена до 20. новембра али ће највреднији експонати, попут кивота Стефана Дечанског или Дечанске повеље, бити изложени само до 12. јуна.

Стефан Дечански и Драгутин сматрају се за владаре мученике, нарочито Дечански, јер је убијен.

– Постоји сведочанство да Драгутин није дозволио да се његове мошти подигну из гроба, као да је унапред имао неку визију да не жели да буде посвећен. Сад, да ли је то његова одлука или је до тога дошло код стварања култа, коме дати предност, Драгутину или Милутину… Касније постоји предање да су Драгутинове мошти у једном моменту, ипак, подигнуте и прича се о некој пазарској породици која их је продавала, а онда им се затро траг – препричава Вања Вуксан.

Она истиче значај култа краља Милутина чије се мошти чувају у Цркви Св. Недеље у Софији. Милутин је сахрањен у Бањској. За време турске најезде његове мошти су пренесне у Трепчу и одатле, после 1460, у Бугарску. И никад више нису враћене. Али, “Бугари више поштују те мошти него ми сами”, напомиње кустоскиња.

Није тачно, како је уврежено мишљење, да само цар Душан није проглашен за светитеља.

– Већина српских краљева се поштује и сматра се да су светитељи, али није свима до краја успостављен култ. Крај култа подразумева потпуно уобличење, са житијем и службом. Код неких, као што су Владислав, Драгутин или Урош, немате уобличен култ, дакле, није само о Душану реч. Постојали су покушаји и за Душаново успостављање култа, али зашто до тога није дошло, није познато. Остала су само нагађања – закључује она.

На овој изложби јавност први пут можете да види фрагменте оригиналних фресака са ископавања на Венчацу.

Фото: Весна Лалић, Нова.рс

– Пре неколико година на локалитету Дворине, у селу Бања код Аранђеловца, откривена је једна потпуно нова гробна црква, која највероватније припада немањићком периоду, 14. веку.

Никад пре тога није пронађена једна овако велика, значајна црква, оволико северно – каже нам кустоскиња, за крај ове туре кроз изложбу о светитељима и краљевима српским.

Крај туре који, у ствари, наговештава још нових открића и сазнања о славним Немањићима…

 

Аутор: Миона Ковачевић

Извор: Нова.рс

Пренето са:

Изложба која се виђа једном у животу: Најбоље од Немањића

 

Погледајте и:

КРАЉЕВИ И СВЕТИТЕЉИ СРПСКИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *