ЗАШТО НАМ КАСНИ ЋИРИЛИЦА? (не влада корона 14 година)

Поводом почетка обележавања 20 година од оснивања прве „Ћирилице“ (2001-2021)

 

    Вуков(ски) српски језик је данас разбијен не само начетворо него и наосморо. После Вука, српски језик је поцепан најпре начетворо: српски, хрватски, босански/бошњачки и црногорски. Па ни то није било доста, него је и сам српски језик онда поцепан још на плус четворо: на српски језик екавски, српски језик (и)јекавски, српски језик екавски ћирилицом, српски екавски латиницом, српски језик (и)јекавски ћирилицом и српски ејзик (и)јекавски латиницом. Дакле, ако смо добро избројали, то је најамње осам варијанти вуков(ск)ог (лингвистички свакако: српског) језика.

    Да ли је било који и какав језик на свету тако и толико данас поцепан? Колико ми знамо, није ниједан језик у таквом стању, а ако неко познаје неки још макар сличан језик српском, нека то предочи па да се ми Срби „утешимо“ да још има неко као ми и наш језик.
Човек мора да се упита: има ли српски језик и српски народ школоване лингвисте у плаћеним националним институцијама за језик и писмо – да српски учевни језик мало уреде и предложе држави (властима) какав треба да буде нормативни (радије га зовемо: учевни језик, јер се мора у школи учити). А како да се учи овакав учевни језик у оваквом расулу?

    Језик српски, очигледно, одавно нема брижног и школованог родитеља. Имао је нешколованог лингвисту Вука Караџића, па ипак, у његово време српски језик није био баш у оваквом расулу у каквом је данас. Језик учевни за службене потребе тешко је и нама самима Србима докучив и прихватљив, а камоли да буде прихватљив странцима. То је једини језик данас који нема ни нормално, уобичајено у пракси света решено питање свога писма, а камоли ичега другога.

    На велику жалост Срба, нормативни “језици” Хрвата, Бошњака и Црногораца боље су објединили Хрвате, Бошњаке и Црногорце у српском језику, него што су се сами Срби објединили на свом изворном језику.

    Имали смо много (јалових) договора с Хрватима и другима о свом језику, а немамо ни једног макар покушаја да се сами са собом договоримо о свом обједињујућем језику, без чега нема ни било каквог другог могућег јединства. Дуже од 150 година  после Вука ми немамо никаквог мериторног заједничког договора о томе шта можемо и морамо да урадимо са својим језиком и писмом да бисмо им обезбедили будућност, а не да нам у Србији данас преовладава 90 одсто туђе писмо у нашим продавницама, у банкама, на пијацама, на улицама – свуда у јавности где српски Устав налаже неизоставно и неодвојиво српски језик од српског (ћириличког) писма. По Члану 10. се, у ствари, најбоље показује да смо свој језик и своје писмо довели до ишчезнућа. И да готово више бринемо о језицима других, него о свом језику и писму. Стигли смо дотле да је данас српски језик Срба остао најразбијенији, најнефункционалнији, најкомпликованији и за Србе највише разбијајући језик у односу на све друге народе, практично истојезичнике данас.

    Имамо данас чак и то да српски лингвисти нису били спремни да се извуку коначно из сербокроатистике, па да макар уваже свој народ који је на референдуму изгласао Члан 10. Устава Србије који је, највише захављујући поч. мр Браниславу Брборићу који је у сарадњи с “Ћирилицом” овом из 2001. године, успео макар да Србе формално али обавезујуће, обједине уставно на једном, српском ћириличком писму у јавности, у пракси, у стварности.

    Зашто српски лингвисти у нашем Одбору за стандардизацију српског језика још нису спремни ни да уваже свој народ и његов Устав, па да правопис усагласе с Чланом 10. Устава, него су узурпирали народно право с референдума, па су му они (лингвисти) поново наментнули у Правопису (2010) туђе писмо које чак нису имали смелости ни да тачно назову: „хрватско латиничко писмо“, него су га у Правопису српскога језика (Матица српска, 2010, стр. 17) преименовали називом у седам и по речи:  „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“?

    Ко је дозволио српским лингвистима да се тако умешају у вољу свога народа српског, па да му поново, као на Новосадском договору (1954), без питања народа, противуставно одреде не оно писмо које је народ изабрао 2006. године на референдуму за устав, него су му ти лингвисти додали писмо које српски Устав  није регистровао за српско писмо српскога језика!?

    Зашто Српска држава (читај: власт) касни већ 14 година (корона није за то могући изговор, јер она влада у Србији непуну годину  дана, а српске власти не доносе одлуке о писму свих 14 година после усвајања Устава Србије) у одговору на питање из народа преко „Ћирилице“: Зашто нам у српском језику ћирилица касни 14 година (од 2006 до 2020)?

    Она касни у враћању зато што српска дражава (власт) и српски лингвисти у институцијама за српски језик још нису хтели да прихвате оно за шта се српски народ у Србији определио на референдуму у вези са службеном употребом српског језика и ћириличког писма. Они, дакле, и власт (због неусклађеног закона с Уставом) и лингвисти (због 14 година неусклађивања стручно-правописног одређења питања писма у складу с истим Чланом 10. Устава Србије) не хају што српски народ има и даље истискивање српског писма из српског језика у Србији, а да и не говоримо о српском језику изван Србије и његовом  писму!

    И да цинизам против српског нароад и његовог избора писма буде до краја изведен, у Правопису српкога језика, на стр. 15. чак се негира ноторна истина (да је деценијама српско ћириличко писмо сувише угрожено у језику Срба) на овај начин: „Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе –  ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица  не би заиста била  егзистенциајлно угрожена.“

    То је одобрио Одбор за стандардизацију српског језика 2010. године, а у Матици објавили, безочно се противећи српском Уставу у Члану 10.

    Да ли је ико игде у свету, у било ком другом правопису било ког језика наишао на овакво одређење питања свога писма у свом језику, осим у српском језику Срба? Наравно, нико, нигде никад није нешто ни слично прочитао игде у правопису осим у неуставном правопису злоупотребљене, сироте и недужне, још мало па двовековне Матице српске.

    Дакле, основни разлог зашто Србима касни повратак ћирилице 14 година јесте једино у багателисању Члана 10. Устава Србије у закону и правопису, тј. у језичкој струци.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *