ЗАПУШТЕНОСТ и НЕБРИГА: Високообразовани не знају довољно српски

Замислите, српски језик се не изучава на студијама новинарства, сценских уметности или права. С друге стране, како разумети чињеницу да су сви факултети схватили нужност да се на њима изучавају страни језици, а да познавање српског језика, који је свима основни језик у струци и животу, није значајно? Трудимо се да савладамо посебно енглески језик као да ћемо сви седети на двору британске краљице, као да нам ни познавање других светских језика није важно за нашу културу и економију, каже за „Политику” председник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић.

 

Н. Коцић

 

Он с правом скреће пажњу да наши високообразовани људи немају довољно знања српског језика, а да током целог радног века обављају послове на истом том језику.

– Одбор је често указивао на лош статус српског језика у Србији, о чему, између осталог, сведоче и слабо познавање српског стандардног језика, службеног језика у републици, слаба функционална писменост, ниска свест о његовом значају у свим видовима живота. Језичка култура је слаба и код већине факултетски образованих људи. Разлог томе је чињеница да факултетско образовање људи код нас данас не подразумева и обавезу да човек са таквим образовањем мора добро да влада српским стандардним језиком и да зна да га користи у својој струци, али и у друштву уопште. Објективно гледано, такво стање је и логично са оваквим статусом српског језика у нашем образовању, с малим бројем часова у основној школи и још мањим у средњој, а без изучавања српског језика на универзитету. Поразна је чињеница да српски језик није обавезан предмет чак ни на страним филологијама, где се образују будући наставници и преводиоци, да сасвим изостаје на другим наставничким факултетима – као језик образовања. Наравно, не изучава се ни на ненаставничким факултетима, где је као језик струке неминован – истиче Танасић, који се залаже за увођење српског језика на све факултете.

Према његовим речима, о српском језику често не знају ништа или знају врло мало они који доносе важне одлуке у вези са српским језиком. Отуда и последица: држава је доносила погрешне одлуке и тиме чинила тешко поправљиве штете, насупрот чињеници да је Одбор препоручивао другачије. Као што сви Срби мисле да о фудбалу знају боље од стручњака, изгледа да наша државна администрација мисли да о српском језику зна све, и више од струке.

Срето Танасић: „О српском језику често не знају ништа или знају врло мало они који доносе важне одлуке у вези са српским језиком. Отуда и последица: држава је доносила погрешне одлуке и тиме чинила тешко поправљиве штете, насупрот чињеници да је Одбор препоручивао другачије”

– У уређеним државама језичка политика је важан елеменат укупне националне политике, то је битно идентитетско питање. Она се утврђује и спроводи у сарадњи између државе и струке. Језичку политику осмишљава струка у сарадњи са државом, а језичку политику спроводи држава у сарадњи са струком. Ако једна од ових страна не ради свој посао, ако нема такве сарадње, немамо успешну језичку политику, а последице су велике. Онда држава у различитим ситуацијама доноси одлуке које често нису примерене и које могу бити мање или више штетне по националне интересе. Да немамо утврђену језичку политику, видљиво је где год и куд год погледамо. Какав нам је језик администрације, језик већине средстава информисања, језик јавног и политичког живота, или статус српског језика у светским славистичким центрима, какав је статус ћирилице? Све у свему – запуштеност и небрига, што не видимо у другим европским државама. Ка осмишљенијем и национално одговорнијем вођењу језичке политике водио би већ поoдавно урађен предлог измена Закона о језику и писму у Министарству културе и информисања, који би помогао да се боље уреди статус српског језика и ћирилице у службеној употреби – напомиње.

Наиме, тврди Танасић, за тридесетак година, од почетка потреса на просторима бивше државе Југославије, о српском језику и писму није вођена одговарајућа брига, а ни у време српскохрватског језичког заједништва последњих деценија није било боље.

Истиче да се после распада бивше Југославије у Србији, и код Срба уопште, чува много шта из прошлости што је на штету српских националних интереса и културе, а ако је нешто било добро, тога се одричемо.

– Имам утисак да у томе имамо снажну „подршку”, да не кажем – притиске, и са стране. То се може рећи за наш однос према националном језику и писму. Само таква подршка са стране и(ли) од некога у држави, и ниска свест високе државне администрације, могу бити разлог што измене Закона о језику и писму ни после више од годину дана нису дошле у Скупштину на усвајање – прецизира председник Одбора за стандардизацију српског језика.

Одбор је основан после распада бивше државе Југославије и српскохрватског језичког заједништва у њене четири истојезичне републике. Основале су га институције са српског језичког простора одговорне за проучавање и бригу о српском језику и писму: три академије наука и уметности и сви државни факултети на којима се студира српски језик у Србији, Црној Гори и Републици Српској, те Матица српска, Институт за српски језик САНУ и Српска књижевна задруга. Циљ Одбора је окупљање стручњака и научних институција ради изучавања српског језика које би водило осавремењавању књижевнојезичке норме, те језичко планирање које би водило језичкој политици примереној ситуацији насталој после распада бивше државе Југославије. Одбор за стандардизацију српског језика залаже се да српски језик као национални језик добије у нашој држави, као и на целокупном српском говорном подручју, статус какав имају национални језици у другим европским државама, те да се ћирилица, неправедно и беспотребно потиснута, врати на српске националне и језичке просторе.

 

 


Извор: Србин.инфо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *