ЗАПИС О СУДБИНИ РЕЧИ

Речи, баш као и људи, имају свој живот, своје рођење и своју смрт. Једне стално нестају, друге се рађају и настављају да живе – краће или дуже. И увек их је све више и више, јер језик из дана у дан постаје све богатији.

Kолико ће једна реч живети, не зависи често од ње саме, од њеног порекла и лепоте. Има доста наших добрих, лепих речи које су готово сасвим нестале, ишчезле, а уместо њих употребљавамо стране речи, нимало лепше или боље од оних које смо раније употребљавали, или које се и данас понегде још употребљавају. Тако, на пример, данас говоримо: кашика, маказе, јастук, хиљада, па и пасуљ, шаргарепа и сл. Знамо да су то све речи страног порекла за које су постојале, или још постоје, наше замене, наши изрази. Па ипак, многе су се од њих толико уврежиле да ретко ко и помишља да их прогони из нашег језика.

Реч кашика, маказе и јастук примили смо, као што већ знате, од Турака. Оне се данас нормално употребљавају у књижевном језику. Поред њих тешко би се могле пробити и превладати наши изрази: жлица (уместо кашика) или ножице (уместо маказе). У Речнику Матице српске ножице се чак означавају као покрајинска реч, па се препоручује употреба израза маказе или шкаре, иако су и шкаре страна реч (немачки: Schere). Поготово би било тешко навикнути људе да уместо јастук говоре: подглавач, подглавник, узглавље или узглавник. Све се оне сматрају покрајинским, што значи да се не препоручују онима који желе да говоре правилно.

У Србији, и другим српским земљама, грчка реч хиљада потпуно је потиснула стару словенску реч тисућаТисућа се данас употребљава једино у Хрватској, и то опет поред речи хиљада. А некад је била позната и обична на целом нашем говорном подручју. Многи писци у Србији употребљавали су реч тисућа још у 19. и почетком 20. столећа (Јован Јовановић Змај, Лаза K. Лазаревић, Јован Дучић, Драгољуб Филиповић и др.). Сетимо се само речи тисућлеће из Змајеве песме „Светли гробови“:

„Милионе ј’ прогутала тама

црна тама многих тисућлећа,

нико их се више и не сећа…“

И Драгољуб Филиповић је у својим „Kосовским божурима“ певао:

„Тисуће су на Kосову пале…“

У Србији је и страна реч пасуљ потпуно потиснула домаћу реч грах. Тако је било и с речју мрква. Али ако се хиљада и пасуљ, због своје укорењености, могу и морају прихватити, шаргарепа би се ипак могла заменити нашом мрквом, јер је то мађарско-српска кованица: шарга, наиме, на мађарском значи – „жут“, па онда шаргарепа значи дословно – „жута репа“. Многи то знају, али шаргарепа ипак живи, па се чак и шири на она подручја где је донедавно била позната само реч мрква.

Зашто наше речи нестају и уступају место страним речима, заиста је тешко објаснити. Одређени разлози, пре свега друштвени, свакако морају постојати, макар нам били нејасни, несхватљиви.

Уосталом, у међусобној борби двеју речи не потискују увек стране речи наше. Чешће је обрнуто: наше речи потискују и замењују стране. Понекад долази и до тога да једна реч страног порекла потискује другу, такође страну, и заузме њено место у нашем језику. У Србији, на пример, пре стотињак година била је обична реч велосипед, преузета из француског језика. Тешко да неко од вас и зна шта је то велосипед, јер данас се говори само бицикл, што је реч латинског порекла. Исто тако, некад се говорило ђенерал уместо генерал итд. Никоме, наравно, такве промене не сметају.

Речи, наше или стране, свеједно, непрестано се губе, нестају. Неке од њих ипак иза себе остављају траг, остављају своје „потомке“ – изведене речи од њиховог корена или основе. Занимљива је, на пример, судбина речи билет или билета. Та посуђеница из француског језика, коју смо, вероватно, примили преко Руса, некад се у Србији употребљавала у значењу: „карта“, „улазница“ и сл. Данас су билет и билета готово сасвим ишчезли, али су остале речи билетар – „човек који продаје билете, тј. карте, улазнице“, и билетарница – „место где се продају улазнице за биоскоп, позориште и сл. или карте за воз, аутобус итд.“.

И глагол случити се готово да и не постоји у савременом језику, али су иза њега ипак остале именице случај и случајност, као и придев случајан.

Неке наше речи већ су унапред осуђене да нестану, ишчезну. Оне означавају предмете који су се некад често употребљавали у нашим селима, а данас се могу наћи само у забаченим планинским крајевима или у музејима. Тешко да неко ко је одрастао у граду зна шта је то вучија, брема, обрамица или обрамњача. Јер те се речи данас могу чути само у селима где се још употребљавају дрвене посуде за воду, које се називају вучија или брема и где се ведра, котлићи воде, носе преко рамена на савијеним моткама,  што их народ зове обрамица или обрамњача. Исто је тако и с речима синија, буклија, саџак итд.

Kад се људи иселе из љутих безводних крајева, или када се и по таквим селима појаве водоводне цеви, нестаће вучијâ, бремâ и обрамицâ, а те ће се речи задржати само у речницима нашег старог или народног језика.

Ето, тако то бива с речима.


Аутор: Милан Шипка

Извор: „Приче о речима“, Прометеј, Нови Сад, 2. издање.

Приредила: Весна Арсић

главни уредник Билтена

Србског културног центра

„Ћирилица“ Београд

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.