Живела Србија

Мали Тома се у лагеру обесио чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато: „Живела моја отаџбина Србија”

Школа за српску децу у Нежидеру (Фото: изложба „Српска књижевност и Велики рат”, Библиотека Београда 2014.)

Чачак – У даљини се плаве врхови и огранци Алпа, а с јужне стране пружила се пуста раван, да се оком сагледати не може. На средини поља један простор ограђен жицом и на њему направљене дрвене бараке за становање лети и зими. Около жица и на капији удвојена стража са бајонетима а изнад логора небо, где једино своје погледе упиру српски заробљеници. И једну бараку одредише за српску основну школу. Српчади доста. Некога ухватили у бежанији, некога код стоке у пољу, некога дотерали са мајком и сестром, тек скоро близу пет стотина деце у средини Маџарске робују без хлеба и одела.

Коме су та деца била опасна? Одговор је био прост. То су деца српских ратника који одоше преко Албаније, и деца оних који се одметнуше у шуму…

А где су њихове куће?

Куће су има спаљене, родитељи повешани, а на згариштима њихових огњишта и домова вију црни гаврани…

И ова мала деца све су то знала и са поносом своје родитеље помињала…

Патила су и деца, као и одрасли, кријући певала песме о своме народу и својој отаџбини, чезнући за слободом…

И набавише се клупе, табле, учила, учитељ – један непријатељски војник и једног дана школа отпоче свој рад…

А он се звао Тома Максимовић, ученик другог разреда основне школе у Нежидеру 1917. године. Свршио је у Србији први разред али је рат све прекинуо. Отац му је отишао са српском војском, а мајка где му је не зна… Био је из Великог Поповца, Округа пожаревачког, и зна толико да је бежао до Митровице, Пећи и Скадра, да се није могао у лађу укрцати и да су га напријатељи ухватили и дотерали у лагер заробљенички…

Једног часа писало се латиницом. Један по један ђак излазио је на таблу и писао по једну реченицу, коју им је учитељ задавао. Учитељ је српски добро знао. Дође ред и на Тому. Учитељ му рече да напише на табли „Живела наша отаџбина Аустрија”…

Тома оћута и замисли се… Поче да пише, па избриса, и на његовом лицу приметило се узбуђење.

‒ Но, пиши – рече му учитељ и понови реченицу.

Тома је ћутао… Деца су сва упрла очи у њега… Сви су осећали шта ће Тома учинити. А он постаја мало, гледао је право у таблу и ћутао…

И као одједаред сину му нека мисао кроз главу, он поче писати тако брзо да су парчад од креде падала на под и на табли је писало: „Живела наша отаџбина Србија.” Сви другови запљескаше, а он се окрете и победнички погледа по учионици.

Учитељ љутито отера Тому на место, па изађе из школе.

Сутрадан је Тома био кажњен да без хлеба иде у слабој обући ван лагера, и сече трску. Целога дана је радио и само ћутао. Каткад је застао у послу и загледао се у своје ноге које му је трска избола, али га је стражар кундаком опоменуо да ради… И тако је протекао дан. Тома није у уста узео ни хлеба ни воде.

Но знао је он зашто пати, иако мали знао је да је Србин, волео је свој народ и своју отаџбину Србију, али су његове патње биле превршиле његову моћ и снагу… Чудно дете, плакало је и молило се стражару да га пусти да се мало одмори…

Нико не зна како га је нестало кроз густу трску. Само кад су уморне заробљенике и по десети пут пребројавали пред капијом при уласку у лагер, видели су да једнога нема… И војници су се вратили да га траже, али га не нађоше. Тада је свирала узбуна и цео батаљон војске крете у потеру…

Сунце је већ било зашло иза врхова брда бечких и његови зраци били су као лепеза пружена на хоризонту. На једном дрвету, које се једва примећивало иза израсле трске, висио је Тома обешен о своје тканице…

Обесио се чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато:

„Живела моја отаџбина Србија.”

Кад је скончана војна, ове потресне редове приблежио је јереј чачански Живојин Алексић, у Великом рату војни свештеник у Вишеграду, који је затим интерниран у Нежидер.

 

Аутор: Гвозден Оташевић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *