Жеља добротвора испуњена након 116 година

Плоча на којој пише „Гимназија Смедерево својим задужбинарима Дини и Љубици Манчић, великим добротворима града Смедерева” једна је међу исправљеним неправдама према добротворима

(Фото О. Милошевић)

Смедерево – Вишедеценијска неправда према смедеревском добротвору Дини Манчићу и његовој супрузи Љубици исправљена је недавно, током реконструкције гимназије, за чију су градњу тестаментом завештали део свога имања с кафаном „Маркићева”. Иако је за то у оно време дао 6.000 дуката, што је, тврде историчари, данас вредно 20 килограма злата, Дина није тражио никакву захвалност. Једина жеља му је била да се на школу стави плоча с натписом „Гимназију подигао Дина за спомен његов и његове жене Љубице”. Али Смедереву је требало више од стотину година да испуни скромну жељу добротвора. Ових дана, на дотераној „школској лепотици” коначно је осванула плоча на којој пише: „Гимназија Смедерево својим задужбинарима Дини и Љубици Манчић, великим добротворима града Смедерева”.

„Искористили смо реконструкцију школе да се грешка исправи, а идеја је општедруштвена. Иницирали смо је ми као школа, град, Регионални завод за заштиту споменика културе”, каже за „Политику” Александар Маринковић, директор Гимназије Смедерево.

Упитан зашто није стављен натпис који су, наводно, Манчићи тестаментом оставили, Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву, каже да би била грешка да се напише да су они подигли гимназију, јер су својим доброчинством заправо иницирали њену градњу. Александар Маринковић, директор ове школе, каже да је зато одлучено да натпис буде „неутралан” јер је овај брачни пар чинио добро за цео град.

Међу неиспуњеним Дининим жељама остао је Фонд за школовање сиромашних ђака, који је сам основао, али он одавно не постоји, а новцу се траг не зна. Димитрије Дина Манчић (1827–1882) имао је сиромашно детињство, па је, поред жеље да се школује, ипак остао на папуџијском занату, од кога се обогатио. Зато је новац од половине иметка наменио овом фонду.

Док Дина није дао новац да се ископају два артеска бунара, Смедерево није имало воду за пиће. Заузврат је тражио да нека улица у граду носи његово име, да му општина одржава гробно место и сваког 15. маја даје парастос свим смедеревским добротворима. Улица која је једно време носила име Дине Манчића, поред Старог гробља, у духу новог времена понела је друго име – Народног фронта, а Манчић данас има своју улицу дугачку једва стотинак метара.

Стање у каквом се пре две и по године нашла вечна кућа супружника Манчић на овдашњем Старом гробљу сведочи о још једној небризи Смедерева, јер на њој 133 године ништа није рађено. Свом граду Дина и Љубица оставили су све што су годинама мукотрпно стицали, а некад велелепна капела из 1884. у којој почивају, дело чувеног архитекте Александра Бугарског, само што се није срушила од дотрајалости. Својевремено су чак и ковчези добротвора отворени и похарани. Коначно, у октобру 2017, практично у последњи час, почела је њена санација и рестаурација. Завршетак се очекује до лета ове године.

Слично су прошли и многи други смедеревски доброчинитељи, попут Милутина Н. Банића, Стевана Кузмановића Кршљанина, Петра Спасојевића, Јове Рашића и других који су указом краља Александра Карађорђевића проглашени за добротворе. Сви они су своју имовину завештали граду, оснивали фондове за сиротињу и ђаке. Након Другог светског рата њихова доброчинства и завештања падају у заборав, гробови бивају запуштени, имена улица промењена, фондови угашени. Једна од већих штета је што генерације и генерације Смедереваца не знају ништа о њима.


Аутор: Оливера Милошевић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *