Др Вишеслав Симић: Ново разматрање Хасанагинице

Врти се већ неко време ова СРБСКА НАРОДНА ПЕСМА Фејсбуком и тврди се да је ”бошњачка”, и да је по њој прављена прва босанска опера, и да је понос ”бошњака”, тј. данашњих сарајевских муслиманских екстремиста.

Треба узети у обзир неколико чињеница и анализа како бисмо разумели да је немогуће да су је испевали ”бошњаци”, који би то били у данашњем политичко-религиозном смислу, и да само малоумни парохијално-примитивни сарајевски дух не може да разуме да је песма једна од најжешћих критика и осуда бездушности и затуцаности исламске вере, културе и цивилизације на свету, која је могла да се роди само из нежне и милосрдне душе народа који је на силу преобраћен и заточен оковима наметнуте религије али је тада у њему још увек тињала стара српска, словенска и православна етика која није могла да се помири са суровошћу ислама.

Проф. Вишеслав Симић је родом из Трстеника, тренутно живи и ради у Мексику. Предавач је неколико друштвених предмета на Универзитету Текнолохико де Монтереј у Мексику. Награђивани је писац, био је преводилац на највишем нивоу у Стејт дипартменту, радио је у Америци, Јапану, Аргентини, Грузији, Русији итд. Својеврсни је амабасадор нашег народа у дијаспори.

Очигледно је да је сарајевској интересној групи била потребна макар једна ”народна” песма ”бошњака” како би и себе и свет убедили да су као ”народ” створили ишта уметнички вредно, и примерено владајућим етичким принципима развијеног и савременог света. Зато су се ухватили ове песме, јер се радња дешава у муслиманском оквиру, па је могуће натегнути тврдњу да је производ исламске културе у БиХ. Ипак, по презименима личности се одмах спознаје да су Срби, а по сентименту и семантици још више, а да не говоримо о томе да је писана тачно као и већина староверних и православних народних песама Срба. Кроз стихове избија дубоко неслагање са наметнутим правилима нове вере коју је освајач донео на Балкан, а нешто најважније, што је промакло свим досадашњим аналитичарима је следеће: Рањени супруг, као Србин, у коме још увек опстаје предисламска етика, жели да га посети супруга – што би било потпуно разумно и похвално у српском хришћанском контексту. Он, иако званично муслиман, то жели, али се супруга (иако и она жели да посети рањеног мужа) устручава да изађе из тамнице свог дома, јер то шарија забрањује, и доживела би осуду муслимана из својег окружења. Дакле, већ у првим временима конвертитства долази до тог трајног сукоба две етике – једне сурове и легалистичке, доминантне и кажњавајуће, и оне старе, опстале у генима и духу народа, али потиснуте и загушене. Најважније је разумети да жена, супруга, мајка, бива кажњена од стране мужа, и оца њихове деце, због његове слабости и несталности у исламу – наиме, он сурово уништава животе и своје жене и своје деце, па и свој, зато што је она следила закон нове вере а он је, у тренуцима патње и на граници смрти, допустио да превладају етика и друштвени обичаји Срба из доба пре издаје и преобраћења у окупатора. То је, заправо, суштина ове песме!

Да су то разумели муџахедини и фанатици из Сарајева, никада не би дозволили да се Хасанагиница преобрати у симбол њихове културе и цивилизације већ би је осудили и одбацили као јерес и отпадништво од ”праве вере”!

А ми, Срби, треба да се поносимо овом прелепом народном песмом која је настала у делу нашег народа који је прешао непријатељу – јер нису сви вољно издали и свесно се преобратили. То су урадили похлепни и горди, кукавице и улизице, и, по моћи коју су имали у патријархату, за собом су повели и своје жене и децу, међу којима се дуго (па и до дана данашњег) задржало све оно што је било србско и светосавско, и што је и навело ствараоца (највероватније неку јадницу Српкињу, заточеницу харема) да излије сав бол и јад и чемер тог новог животарења и обесправљености кроз ове танане и душевне стихове који су истински Страшни Суд бездушности шарије и доказ неправде тог правног система у којем је жена увек крива и кажњена чак и када је очигледно да је грех на мушкарцу и мужу.

Хасанагиница

Шта се б’јели у гори зеленој?
Ал’ је снијег, ал’ су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит’ је снијег нит’ су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.

Кад ли му је ранам’ боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв’је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв’је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход’те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд’рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ’ сироте. 


За СКЦ “Ћирилица” Београд

др Вишеслав Симић – проф. геополитике и историје, Мексико

Приредио Милорад Ђошић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *