Друже, одо ја а ти назови…

Драги пријатељи, а посебно белоруски пријатељи,
Овај чланак посвећујем свима вама неволиоцима силе, а волиоцима слободе, јер се по мом скромном мишљењу и до слободе долази силом, јер „тирјанству ногом стати заврат…“ знамо сви.
На данашњи дан у праскозорје, а ја вам пишем у предпредвечерје, ескадрила зликоваца је бомбардовала Србију, Београд наш лепи. Тада, баш тада, једни од највећих јунака били су пилоти. ИК-3 и  Месершмит 109 били су узданице тадашњих Мандушића Вукова, а Пирцови и остали потоњи команданти храбро су се повукли. Батуранови јунаци Жуњићи и Стојановићи  су тада 6-ог априла 1941. године стварно доминирали небом Србије, тада када су из кафане „Зора“ само на један позив телефоном отишли у легенду.
Зашто сам на почетку писма рекао белоруски процените сами, Да ли зато што је велики Батка  и те 99-е  једини дошао код нас, а када је свим Коронама света рекао НЕ или због нечега другог, на вама је да оцените.
Доњи чланак је приљученије јунацима из `41.
Браниоци Београда 6-ог априла 1941. године
Чланак је посвећен пуковнику Слободану Перићу, једном од наследника лучи Михајла Петровића, првог српског пилота који је изгубипо живот на борбеном задатку, и жртвама НАТО-а.
Не знам колико је нас тог 23. марта 1999. годинe, на рођендан наших ћерки, кренуло са надом да ће да се врати, али сам сигуран да је свака ћерка плакала. Мој друг Славко је вратио моја кола, а супруга ми касније рече да је помислила оно: „Почело је“. Помислиле су и знале то све наше супруге, а мајке са том зебњом живе.
Куршумлија. Мој рођак са још једним другом Божијим чудом у рупи остаде жив, а два нам другара погинуше. Бог је чудо, а чудо нас је тих дана чувало. Зашто нам нису дали да одмах напустимо аеродром опет вероватно Чудо зна, али кад смо га напустили ОНИ су га сравнили са земљом, а на аеродрому Ниш сам после избројао ваљда 67 рупа. То је било само на писти. Ми опет Чудом остадосмо живи. Сви, али са ранама у срцу због погинулих другова у другим ескадрилама и јединицама. Нас нису погодили, а сигурно су хтели, како рече наш другар, херој Буца Перић неки дан на телевизији.
Поћи у рат у витештво не може свако, а то је оно што не могу да нам опросте, а не могу чак од Свевлада, преко Немањића до Цара Лазара Највећег, прешколованог деспота Стефана са којим смо изгубили племство, за које кажу да није за нас, а за њих јесте. Ипак морамо се сложити, да смо губитком Деспота дефинитивно право племство изгубили.
Бити у срцу витез не може свако, а сви они који су тамо пошли су сигурно били витезови. Бити у срцу витез показао нам је свима наш узор пилот Михајло Петровић, прва ваздухопловна војна жртва на свету, наш Пилот Михајло са србским летачким знаком број 1, а прудружио му се много касније његов друг и класић из артиљеријске школе Радивоје Рака Љутовац из села Пољна код Трстеника. Е, баш тај Рака је био узор нашем Ђорђу Аничићу, да витешки са друговима обори ЊЕГА. Погодио га је руском „праћком“ типа Нева, баш као што је и Рака погодио немачког Фармана топом те давне 1915. године. Све новине света су писале и тада и сада о СЛУЧАЈУ. Ипак, да се зна, ниједног тренутка та витешка дружина није помислила да убије тог несрећника коме је командир ескадрона сигурно дао пилуле за смирење, а то смо гледали на каналу Хистори коме овога пута морамо нешто и да поверујемо. Сви ти несрећници, како су сами признали, када су се нашли на нашем небу плакали су у „страшним“ Шеснаестицама, а гласови су им, како рече Слоба Перић, били као у девојчице. Они знају да ми знамо све њихове страхове. И њихов највећи од онда.
И сад би ми требало све да заборавимо, све од нашег Михајла са Кошарцима Лозанчићима* (прим. аут.) заједно и да заборав спустимо све до Владисављевића и да нам узор буду рецимо генерал Крук и Џеки Оназис, а не Царица Милица.

Пуковник Слободан Перић
Нећемо. И не можемо. То морају прво да знају они наши помирљиви који деведесетих нису били овде, док су им другови и комшије резервисти гинули, и они што не воле и не служише војску, иако их је отхранила. То морају да знају и они наши који се три пута љубе са непријатељем и иду у узвратне посете, а то морају да знају баш због тог витеза Буце кога смо неки дан опет гледали и слушали на телевизији, и који први није хтео да се помири са тим Зелкама или како се већ зову, а морају да знају и због већег дела бригаде која се дистанцирала баш због тог љубљења.
Заборав мита, а наши су митови улепшане истине, су оно што би требало да уђе у ове тврде србске главе. Заборав мита је одавно ушао у оне главе које само на мито мисле, али то и није тако страшно док постоје клинци који пркосно у школи носе пркосне мајице и сваке године пркосно због ћирилице праве проблеме професорима. То и није тако страшно док има оних Милоша Чешких који Србе у Терезину пуштају у Храм историје бесплатно и док има Срба који живе у Чешкој и само због Јиндриховчана „пале“ ауто и возе „непознате“ другаре да се поклоне сенима Срба, који би се у гробу окренули да могу кад би знали да им на епитафу пише да су Југословени.
Све ово око мита уклапа се у реченицу незнаног Турчина, да је боље изгубити рат него изгубити мит, а њихов мит је да су победили на Косову. Наша је истина.
НАТО је створен и проћи ће. НАТО кампањује и кампањоваће, али престаће, јер нестаће, али ми никад нећемо заборавити Милице, Сурдулице, сломљене крстове, као ни сузне очи ћерки наших рођених дана 23. марта, дана уочи почетка, као ни оно, како херој Буца рече: „Тата немој да идеш“.


Нећемо због лучоноше и Свевлада Првог.


Пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић, ратни командант 712 похе Ниш

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *