Драгољуб Збиљић: Ћирилица се пише уставом и правописом

Није Бајина Башта једина место у Србији у коме народ протестује због закидања у његовом језику на његовом писму

Србија је данас једина државица у свету у којој народ мора да изађе на улицу да протестује и да дигне глас за спровођење народног Устава. Наиме, у Члану 10. за све људе који знају да читају и који могу да виде – пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тим првим ставом споменут је само српски језик и ћириличко писмо, нормално, зато што је у службенсоти тај језик – језик веећине народа који је гинуо да Србија постане национална држава у којој је неизоставан српски језик и српско писмо. Разуме се, Србија је за мањине увек била демократска, па није никада забрањиавла и језик и писмо мањина. Тако ни модерна Србија није хтела да избегне да и мањине имају слободу и право на своје писмо. Зато у Уставу Србије у истом члану у ставу два пише: „Службена употреба других језика и писама уређуеј се законом, на основу Устрава.“

Дакле, за сваког иоле описмењеног човека по вуковском правилу „Читај како је написано“ јасно је написано да су по првом ставу „српски језик и ћириличко писмо“ незамењиви и нераздвојиви у Србији никаквим другим језиком и никаквим другим писмом, и да у сваком службеном, а то, свакако значи – јавном (а не тајном) испису мора да буде неприкоссновен у Србији тај језик и то писмо. А, у складу с посебним законом, када се испуне одређени услови, може и мора да се употреби још неки мањински језик и мањинско писмо.

Појединци поново копају гроб за српску азбуку

Друга је ствар што је у Србији увек било појединаца који траже „рупе“ у уставу и закону, па и када су оне јасно затрпане, и досеетиел су се у „мудрости“ својој како да спроводе „равноправност језика и писама“ како се то нигде изван Србије не спроводи. Они би да се то, наопако, спроводи само у српском језику и у српском народу, а ником не пада на памет да такву „равноправност“ непостојећој у Уставу траже за неки други језик, осим српског језика и српског народа и аз неко друго писмо осим ћириличког. Тако ти душебрижници за „права свих осим Срба“ (или истакнути у јавности гроабри срспке азбуке ископаше „рупу у закону“ да сахране ћирилицу, иако је то народ јасном одредбом у Члану 10. Устава Србиеј забарнио, јер се не смеју коапти гобови ни за чије, па ни за српско писмо. Они поново отварају гроб да ћирилицу сахране по сигурном комунистичком моделу за затиарње српске ћирилице у српској јавнсоти.

Народу је јасно је јасно шта је у Члану 10. изгласао на реферндуму: прихватио је предлог и изгласао јасан и деци Члан 10. у Уставу (2006) да се и српски језик поново пише, нормално, својим писмом, а не више туђим које му је било наметано. И сада је нормално што, мало-мало, па групе представника српског народа изађу и на улицу да траже своје писмо у свом језику.

Поводом протеста и лингвисти и власт мудрују и ћуте:

ваљда – ћутња пред „изборе“ или пред избор у више звање!

 А народ иазђе на улицу тражећи своје писмо у свом језику зато што ни лингвистима ни властима већ 14 година од Устава Србије никако ад апдне на памет да се Устав спроводи, а не да буде мртав форма као у вреем Броза (коаг нема, али има и даље затирања српске азбуек!)

Зааписана нардона обавеза из Устава мора се сперовести у пракси. Ко да спроведе – онај који је за то спровођење палћен од народа. А то су плаћени лингвисти у институцијама за језик који су оабвезни ад преуреде наопак правопис из времена правила из Новосадског договора (1954) и да спроведу враћање срспког правописа на нормалу по Уставу и по општој пракси у свету: сваком језику довољно је једно писмо. Све друго: два, три, четири писам итд. итд. само штеет штете јер еј то специјална врста шизофреније (по проф. В. Ђоређвићу, али и по свим паметним људиам) па еј зато српски народ ејдини располућен чак и по свом писму у свом ејзику.

Нећкају се лингвсити да то у српском правопису обезбеде по слову Устава и опште праксе, а још више се нећка власт да нареди лингвистима да схвате да

Устав мора да важи у свакој дражви за све и свуда

Дакле, Устав моар ад важи и за власт, па, богами, и аз лингвисте. Није нардо гласао ад Устав не важи једино за власт и аз лингвисте. То такво (не)право народ није изгласао у Уставу нји у једном једином чалну устава. Према тооме, зашто ви стручњаци и носиоци валсти дајете право себи сами кад Вас тим правом на неправо није нардо привилеговао? Зашто се, дакле, нећкају и лингвисти и власт – које плаћа тај народ који тражи већ 14 годиан своје право (и) на свој језик на свом, а не на туђем писму?

У закључку овог етксат мора се врло озбиљно поставити јавно пиатње: зашто и лингвисти и валст узимају новац народа за испуњавање својих дужности, а овамо 14 година, практично, неће да врате српском народу ни  српски језик на српском писму и има ли још игде, осим у Србији, да неки други лингвисти и власти исцрпљују свој народ да моли за свој језик на свом слову у својој, крвљу предака, избореној држави? Макар то ваљда могу да обезбеде српски стручњаци за језик и писмо у кординацији с влашћу.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

Извор: Видовдан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *