Драгољуб Збиљић: СУЛУДА ПРИМЕДБА И ЗАХТЕВ ВЕНЕЦИЈАНСКЕ КОМИСИЈЕ СРБИМА У ВЕЗИ С ПИСМОМ

Поводом почетка обележавања двадесет година рада „Ћирилице“ (2001-2021)

 

 

● Венецијанска комисија тражила 2007. године од Србије да њене мањине одлучују да ли им се више „свиђа“ ћирилица или латиница у језику Срба, а англиста Ранко Бугарски се тиме одушевио јер је то, у ствари, његова стара идеја о задржавању туђег писма у језику Срба и после разбијања тзв. српскохрватског језика, а 2015. године „Венецијанци“ тражили да српске власти измене Члан 10. Устава да би Срби наставили да већински користе хрватско писмо у свом језику у Србији. 

● Не знамо одговор на питање да ли због тога српске власти још не смеју да постојећи неуставан Закон о службеној употреби језика и писама ускладе са српским Уставом?  

Венецијанска комисија

У свим хиљадугодишњим прогонима, забрањивањима, потцењивањима, понижавањима Срба и, посебно, после законских забрањивања и, најзад, у 21. веку и буквалног чекићања српске најсавршеније азбуке на свету (по истраживањима и доказима и страних истраживача писама), на српску  ћирилицу се пре 13 година окомила и Венецијанска комисија која процењује уставне и законске одредбе земаља које „конкуришу“ за улазак у Европску унију. Та Европа из које су на српски део Балкана долазиле често окупаторске војске и државе које су доносиле оштре забране српског писма у српском језику, нашле су начин како да и даље понижавају Србе и њихово савршено писмо. Пошто им је „мало незгодно“ да и данас забране ћирилицу као у Првом и Другом светском рату, на пример, ранији окупатори Срба и забрањивачи српског писма и насилни наметачи Србима туђег латиничког писма – посебно успешно преко лукаве фаворизације хрватског латиничког писма за све време трајања антисрпске Југославије – у наше време су измислили (саставили) Венецијанску комисију која је 2007. године препоручила до сада у историји најоригиналнији начин прогона српске ћирилице, како би се ускоро окончао увелико успешан комунистички прогон српске ћирилице преко лажне „равноправности писама“, при чему је једино српско писмо сматрано „равноправним“ и онда када се замени хрватском гајицом и практично се укине у јавности. То је и у Србији до данас спроведено, чак у 90 одсто случајева у српској јавности.

Ево како је то и којим речима, веома оригинално неокомунистичко (зло)дело, у складу с ранијом комунистичком лукавошћу у прогону ћирилице извела Венецијанска комисија:

„Упадљиво је да у поређењу са Уставом из 1990. године постоји умањење заштите права на језик мањина, јер је у Члану 8. тог устава изричито било предвиђено да је латинично писмо такође ,у службеној употреби на начин утврђен законом.‘ Како произилази из члана 14, 18.2, и 75. до 81. Устава, јасна је намера законодавца да се права мањина заштите на уставном нивоу. Стога Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. То је још више зачуђујуће јер се према члану 20.2. Устава достигнути ниво људских и мањинских права не може умањивати.“[1]

 

 

„Венецијанци“ као да су „шуровали“

са Р. Бугарским

 

Венецијанска комисија је, у складу с тежњама Р. Бугарског, намерно заборавила да су „Хрвати први разбили српскохрватски језик и први увели „хрватски језик“ са својим  писмом и да су, на тај начин, Срби невољно вратили стари изворни назив свог језик и да су невољно[2] били присиљени да врате своје писмо у српски језик. И да су и Хрвати формално имали у „хрватскосрпском језику“ два писма, али су одмах по отцепљењу избацили српско писмо из хрватског језика. А када су то морали невољно да ураде Срби, то се није допало Венецијанској комисији и Ранку Бугарском који је вероавтно био „саветник“ те комисије. Та ЕУ дозвољава букавлно чекићање ћирилице у једној својој чланици, а земљи која још није њена чланица тражи да задрже Срби у свом језику, поред свог миленијумског писма, и данашње национално писмо Хрвата као параписмо. Па то, стварно, тешко може да разуме и „памет“ сулудог човека. 

 Ипак, ми који смо упознали југословенске и српске комунисте на „лицу места“ видимо одмах да су комунисти за чланове Венецијанске комисије у вези с прогоном српског писма били далеко и мудрији и вештији људи. Они нису ни забранили ћирилицу нити су се одлучили за такву сулудост у којој би предвидели да Срби, једини народ на свету,  мора своје писмо да бира и користи у складу с вољом и жељом мањина у српској држави. Дакле, комунисти су избегли сулудост чланова Венецијанске комисије, па су, својом добро осмишљеном фаворизацијом хрватске абецеде, кроз „паметније“ обмане српског народа, успели да сведу до данас ћирилицу и у Србији на бедан остатак од десетак процената и да на тај начин разбију Србе на два писма, што се није ниједном другом народу догодило.

 

 

„Венецијанци“ мање маштовити

од југословенских комуниста

 

Венецијанска комисија се послужила простачком, невиђеном сулудошћу до сада у свету, па су замислили да Срби, њихов језик и њихово писмо треба да зависе од воље мањина у Србији, тј. Срби су једини народ коме су усавршили прогон њиховог писма одређујући да једино њихово писмо зависи од воље неког другог народа и његовог „свиђања“. Венецијанска комисија је чула да треба да се настави традиционалан прогон српске ћирилице из језика Срба и у Србији, па се, тобож, зачудила како то да је српски народ на референдуму за Устав потврдио у Члану 10. историјску чињеницу да је српско писмо у српском језику ћириличко још од пре Светога Саве и српског православља и од зачетка српске државе у време Стефана Немање, којем се Србија „усудила“ да тек после осамсто година подигне споменик у Београду. А тај споменик који још није сасвим подигнут чак смета данас и неким Србима који, супротно Немањи и Светоме Сави, данас често пишу свој језик наметнутим им латиничким писмом које се више свиђа и члановима Венецијанске комисије, очигледно инструисане неокомунистичким идејама о прогону ћирилице Ранка Бугарског.

Ранко Бугарски

Ми не знамо, нисмо успели да нађемо податак шта је (и да ли је ишта смела да каже) одговорила српска валст на овакву одлуку и сулуду замисао Венецијанске комисије. Да ли је наша влада била храбра да одговори Венецијанској комисији да само Срби и српска држава одређују да ли ће Срби свој језик писати својим писмом или писмом  неког другог народа из његовог језика.  Сећамо се добро како је била храбра бугарска држава када је, на неко „затезање“ у вези с њиховом ћирилицом у време њиховог пријема у ЕУ, одговорила: „Ако нећемо ући у ЕУ с бугарском ћирилицом, ми тамо нећемо ни улазити.“ И, ено, данас и на заједничкој ЕУ  валути –  евру и бугарске ћирилице.

Да ли је српска власт из 2007. на овакву сулудост Венецијанске комисије, коју је вероватно иницирао, и радо подржао уз велико „ликовање“ од одушевљења познати српски (не)скривени антићириличар англиста Ранко Бугарски који, у складу са својом изабраном језичком струком, не предлаже Енглезима да уведу још једно писмо у енглески језик, на пример, руску или српску ћирилицу, него се више од енглеског бави српским језиком и српским писмом, тражећи да се задржи „латиничко писмо српскохрватског језика“ сада и у српском језику, да би се наставила фаворизација хрватске абецеде, легалног писма хрватске мањине у Србији и у језику Срба. Наравно, Хрвати су увек могли, хвала Богу, и тако треба  заувек и да остане, слободно да пишу свој језик својим латиничким писмом у Србији, а не  верујемо да ти Хрвати желе да се Србима и даље намеће хрватско писмо као у време комуниста. Наравно, Србима је корисно да науче и знају и хрватско писмо да употребе (јер нам је, лингвистички, језик и даље исти), али исто колико Хрватима није мило и корисно да им неко намеће српско писмо, не може ни нормалним Србима бити мило и корисно да им неко и даље насилно намеће хрватско писмо у српском језику.

Ми у „Ћирилици“ још не знамо зашто српске власти за свих 14 година после Члана 10. Устава Србије из 2006. године  до сада нису хтеле да примене нормалан Члан 10. Устава Србије и зашто нису три године у Скупштину увеле на усвајање, усклађен с Чланом 10, Закон о службеној употреби језика и писма. Бојимо се да власт то није хтела и смела да уради и због тога што ни српски лингвисти нису имали храбрости да 2010. ускладе ни правописно решење питања писма с Чланом 10. Устава Србије. Могуће је да су и њима и српским властима страх у кости унели Венецијанска комисија и „наук“ и неокомунистичке жеље за неуставан прогон ћирилице англисте Р. Бугарског.

Нико у Србији изван њене власти не зна да ли то наша власт још неће да примени Члан 10. Устава Србије у делу који се односи на сувереност српског језика с ћириличким (српским) писмом, или не сме да то уради због сулудог мишљења о ћирилици Венецијанске комисије и академика англисте Ранка Бугарског који желе да се никада више не врати у српски језик протераних 90 одсто ћирилице у корист туђег писма. Да ли је то заиста воља српске власти и Ранка Богарског или је реч о страху од такве предочене сулудости у Венцијанској комисији која је од комуниста у прогону ћирилице далеко простија и мање маштовита у својој сулудости коју је изрекла у реченицаам које смо малопре овде цитирали.

Можда смо погрешили када смо то назвали „сулудост“. То је, изгледа, много више од сулудости. То је лоша намера према српском језику и, посебно, српском писму.

О тој сулудости у Венецијанској комисији писао је и Синиша Стефановић. Цитирамо занимљив и нама у „Ћирилици“ посебно овај део из његовог интервјуа:

Стефановић подсећа да је Европска комисија 2015. године тражила од Београда да Члан 10. Устава измени према препорукама Венецијанске комисије из 2007. године. Уколико би том захтеву било удовољено „тиме ће хрватска латиница, која је до сада била писмо мањине, хрватске и бошњачке, са ћирилицом постати равноправна (у српском језику). Неминовна последица ће бити ново потискивање ћирилице у Србији, иако је она писмо већине“. И додаје:

„Члан 10. Устава каже: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“, а „службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“. Ја сматрам да тај члан и треба да буде промењен, али тако да се изменом направи јасна разлика између писма већине и писама мањина. То би се постигло уметањем речи „њихових“ и гласило би: „службена употреба других језика и њихових писама уређује се законом. „Надам се да они који одлучују неће подлећи наметању из ЕУ, јер латиница није сада и никада није била српско писмо.“[3]

 

 

Сваки народ, па и српски, суверено одлучује

сâм о свом језику и писму

 

Занимљив нам је Стефановићев предлог да се уметне реч „њихових“ у садашњи важећи Члан 10. Устава па да гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо“, а „службена употреба других језика и ЊИХОВИХ писама уређује се законом, на основу Устава.“

Занимљивост је у томе што је екипа „Ћирилице“ за разговр у Министарству културе 2004. године баш ту реч била предложила у Министарству културе када је Бранислав Брборић у име тог министарства позвао нас из „Ћирилице“ да кажемо своје мишљење о предложеном Члану 10. Ми смо баш тако казали да би било јасније да се та реч ЊИХОВИХ“ убаци на ово овде предочено место. Брборић је сматрао да је то „непотребан вишак“. Ми смо мислили да је у нашим условима та реч била корисна. Али, свеједно, за оне који читају по Вуковом усвојеном правилу „Читај како је написано“ јасно је да се наведено ћириличко писмо односи само на српски језик, а да се друга писма, наравно, односе на мањинске језике и друга, тј. њихова писма. Јер не могу да се „друга писма“ односе на српски језик, јер је уз српски језик изричито и јасно наведено једно писмо – ћириличко. Али, када неко тражи „рупу“ у уставу или закону, он је обавезно нађе. Али рупа остаје само рупа и она је обично у вези с нечијим мозгом. А рупа је наопако решење.

Дакле, нико нема права да српском народу одређује којим ће он писмом писати свој језик. То су одредили и изабрали за Србе свети људи пре више од десет векова. И чак ни данашњи Срби не смеју да тек тако, без невоље љуте, руше своју традицију и да уводе у свој језик друго, туђе писмо осим српског ћириличког писма у последњој поставци Вука Караџића. У то чак ни Европска унија, ни Европа, ни цео свет немају права да се мешају, баш као што ни Срби немају никаквог шрава да се мешају другим народима у избор њиховог писма у њиховом језику. И Срби се у то никоме не мешају. Србима су се, пак, многи мешали кроз историју на све начине, па и насилне.

Ипак, за разлику од Стефановића, ми имамо за нијансу друкчији предлог. Члан 10. неког новог устава ваљало би да гласи такође у два става. Први став би се односио, као и данас, на службени српски језик, а да се други став односи само на мањинске језике и њихова писма. А нови члан у вези са службеним језиком и писмом у могућем новом српском уставу ваљало би да гласи:

„У Републици Србији службени језик је српски и његово ћириличко писмо.

У делу Републике Србије с националним мањинама користе се у службеној употреби и њихови језици и њихова писма према посебном закону, усклађеном с Уставом.“

Тако би се прецизно знало који је службени језик већинског народа који се користи у целој Републици, а који се језици и писма националних мањина који се користе заједно са српским језиком и писмом у деловима Србије. То би значило да би се у Србији у вези с језиком и писмом применила пракса најдемократскијих земаља Европе (Немачке, на пример) у којима се зна и поштује већински језик као службени  и писмо на целој територији државе, јер је друкчије немогућа практична комуникација. И у том случају нико никоме не може противуставно одређивати писмо, као што се покушава то и данас (у)чинити само Србима и преко Венецијанске комисије.

 

23. август 2020.



[1] Цитирали смо „критику“ српског Устава из 2006. према ономе што је предочио мериторно Слободан Антонић у тексту „Венцијанска комисија и ћирилица“, НСПМ, среда, 03. октобар 2007.

[2] Србе ће много коштати убудуће то што још не примењују Члан 10. Устава Србије да свој језик пишу српским писмом, јер ће морати да доказују да су многе њихове књиге укњижене у „хрватско културно добро“ због латиничког хрватског писма којим су писане, јер српски језик није ни могао бити, као што је могао српскохрватски, регистрован на оба писма (на српском и хрватском писму). А Венецијанска комисија би желела, изгледа, да ми и даље штампамо своје књиге туђим писмом дабисмо их отуђивали. Ко би то нормалан радио?

[3] Факти, Синиша Стефановић: О ћирилици, 21. септембар 2016.

 

Аутор: Драгољуб Збиљић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *