Драгољуб Збиљић: Поводом текста „Огњен Војводић: ,Прва азбука света‘ којом су Срби прешли на латиницу”

Огњен Војводић: „Прва азбука света“ којом су Срби прешли на латиницу

1.    Војводић Србима предочава многе истине

Огњен Војводић је добрим делом у праву, јер завера против српског језика и, посебно, ћирилице историјски је потврђена не само као пука „теорија“, него као суштински атак на српско писмо који траје већ око хиљаду година. Вукова реформа српског језика и писма никада не би била усвојена у Србији да није било велике „политичке“ сарадње обреновићевске Србије са Аустријском монархијом па царевином, посебно у време Кнеза Михаила Обреновића који је наредио да се у Србији коначно прихвати 1868. године у српској просвети Вукова језичко-графичка реформа. Да Вук није изводио ту реформу у Бечу (самоиницијативно, без утицаја српских језичких институција у то време), да Вук није имао матерњи дијалекатски говор који је имао и да није било политичког приближавања Аустрији (Немцима), а политичког тадашњег удаљавања Срба и њиховог језика и писма од руског језика и писма, Срби данас свакако не би имали језик који је могао с Хрватима да их приближи Аустријанцима.

Да није било Вука, његовог дијалекатског говора, да није стварао реформу у Бечу без икаквог утицаја тадашњих српских језичких институција у зачетку, Срби би данас имали учевни (књижевни, стандардни) језик који би био близак језику из, на пример, књижевних дела Јована Стерије Поповића, а основица тог језика била би нешто ближа староштокавском српском језику.

На Вуков и вуковски српски језик и писмо, без икакве сумње, много су утицали Јернеј Копитар, као државни аустријски чиновник, па потом Франц Миклошич (сведок и координатор Књижевног договора Вука и Даничића с Хрватима  у Бечу 1850. године, па затим чак и Немац чувени књижевник Гете и многи други говорници немачког језика и заговорници немачке политике.

Ипак, реформа Вуковог српског језика има и неке позитивне стране. Да није било тог књижевног језика, српски народ би дуже путовао до масовнијег укључивања у српску писменост, пре свега. Вуковски језик заиста је имао ту добру страну што је помогао, како тако, да се непросвећен и неописмењен српски народ због предугог робовања под Турцима, на основама народног усменог српског стваралаштва, лакше и брже укључује у европску културну просвећеност.

Наравно, стицајем околности које је донела у негативности, Вукова реформа је била погодна и повољна за касније несрећно и веома штетно по Србе напуштање српске азбуке, што је био хиљадугодишњи циљ и намера и план европских католичких народа који су живели са Србима.

Приближавање Срба и Хрвата у језику (Хрвати су „преузели српски језик на два начина: први је тај да је део Хрвата био с народним штокавским елементима, а, уз то, део Срба католика (готово сви) лако су асимиловани у Хрвате преко вере и писма, па су они однели српски језик својим будућим сународницима преко своје олакшане асимилације у којој су католички верозакон и њихово латиничко писмо били њихов „везивни материјал“.

Највећу, пак, штету српски народ је претрпео преко каснијег олакшаног латиничења после многих забрана српске ћирилице у окупацијама, посебно после познате јаке комунистичке фаворизације хрватске латинице код Срба у оквиру комунистичке власти у Југославији. Комунисти су коначно ударили глогов колац у српску азбуку, убивши код Срба до данас  90 одсто ћирилице и у Србији.

То што данашња српска власт и држава не хају за народни Члан 10. Устава Србије, то што не хају што је Србима наметнут октроисани Правопис српскога језика у школама (и то, замислите, преко славне, злоупотребљене од лингвиста, Матице српске имају Срби српски правопис с неуставно нормираним писмима у њему (двоазбучје, исто као у српскохрватском језику) – све то иде на руку давно планираном полатиничавању и Срба православаца да би и они, ускоро, лакше отишли путем којим су нестали Срби католици.

2. Немачки или било чији „офталмолог“ је у праву: српско писмо је свакако лакше за очи и читљивије од хрватске и било чије друге верзије латинице

 Што се тиче проналаска немачког офталмолога да је српска ћирилица најздравија за очи, било или не било тог истраживања, потпуно је јасно да је у односу на латиницу, српска ћирилица здравија за очи, у то не може бити сумње. Једноставност писма, ширина ћириличких слова, њена лакша читљивост за очи је без икакве сумње подеснија за очи. Узанија латиница, па још ако има насловне „кваке“ и сл., свакако је већи напор за очи и теже читљива. То се може лако проверити у сваком часу. Могу се дати текстови на хрватској латиници, рецимо, и на српској ћирилици некоме неписменом и он ће, посматрањем једних и других слова, у сваком случају, закључити да му је српска ћирилица „лакша“ за очи, лакше приметљива, а то значи да је српска ћирилица неупоредиво „читљивија“. Узмимо сами оба исписана алфабета: српско и хрватско, па ћемо се лако уверити шта је за очи „пријатније“, „разликовно лакше“, а то свакако значи да је за одређени степен у поређењу, српска ћирилица приметљивија, запаженија, па стога и читљивија. А то, сигурно, значи да је лакша, тј. лековитија за очи. Није то драстична разлика, наравно, али постоји лако доказива разлика у корист ћирилице.

Наравно, ако неко мрзи ћирилицу од нас, а прешао је из некога разлога на хрватску  латиницу под неким „притиском“, њему ће латиница бити „лакша за очи“. Зависи од тога и с каквим осећањима човек чита на једном писму. Рецимо, ови наши тзв. другосрбијанци – неће ти ништа писати и објавити српском ћирилицом, па да га „убијеш“. Овде мислимо да објективне (неутралне) гледаче“ и „читаче“ слова.

3. У праву је и британски неуропсихијатар који је лечио своје пацијенте дајући им да гледају српска ћириличка слова

 У овом часу не могу брзо да нађем име британског психијатра који је својим пацијентима „немирног духа и психе“ давао текстове на ћирилици да их дуго гледају. Казивао је тај стручњак да на људе „немирне“ и „несређене психе“ српско ћириличко писмо делује умирујуће.

То кореспондира и с налазом немачког офталмолога да је српска азбука лековитија за очи, па је, нормално, лековитија и за психу, јер је вид свакако важан и за психу.

 Износим свој пример. Док сам раније био млађи и оштријег вида, читао сам готово подједнако лако и брзо текст и на ћирилици и на латиници. Откако све слабије видим слова, неупоредиво ми је лакше да их читам на ћирилици него на латиници.

Према томе, својим примером и искуством беспрекорно добро и тачно сведочим о исправном налазу немачког офталмолога.

 

27. октобар 2020.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *