Драгољуб Збиљић: Поводом “С колена на колено – Српска ћирилица (аудио)”

Шта је одлично, а шта непотпуно у аудио-запису професора В. Станишића

Проф. на Филолошком факултету Вања Станишић је у овом аудио запису (хвала СКЦ-у “Ћирилица” што га је предочила својим пратиоцима) одлично говорио о проблему српске ћирилице у језику Срба. Али, чињенично непотпуно. Није ни споменуо ниједном Устав Србије који на нешто важно обавезује, а то је писање српског језика Срба само српским (ћириличким) писмом.

Затим није ни споменуо ни неуставан Закон о службеној употреби језика и писа(а)ма, као ни неуставан Правопис српскога језика Матице српске. А то су два кључна места која су, у ствари, буквално два гроба за српску ћирилицу. Станишић је чак прихватио и изрекао неосновано гледиште како је проблем ћирилице данас ствар „спонтаности“. Он је тиме противуречан и сам себи, јер у затирању ћирилице нема никакве спонтаности. То је процес који је био одавно добро осмишљен, посебно у време друге, комунистичке, Југославије када је створена чак и школска превара за Србе да су “оба писма наша”.

Та превара је код Срба претворена у добро осмишљену од југословенске власти превару да је „свеједно којим писмом Срби пишу свој језик“ јер су, тобоже, “оба писма наша”, а заиста никако оба писма нису српска, него је латиничко писмо створено за Хрвате да би прихватили српски језик за свој у време реформе Вука Караџића, а српско ћириличко писмо је српско десетак векова.

Наравно да латиничко писмо за све Србе нити је сачињавано за све Србе нити је било потребно сачињавати друго српско писмо поред српске савршене ћирилице. Станишић те голе и јасне чињенице није ни споменуо. Једино је одлично објаснио зашто за Румуне и Турке није било штетно замењивање њихове ћирилице и арапског писма латиничким, а зашто ће за Србе бити само штете ако коначно и сасвим замене своје ћириличко писмо хрватском абецедом.

Добро је Станишић предочио несавршеност те латинице у односу на српску ћирилицу и одлично је говорио о томе да ће Срби преко губитка ћирилице само изгубити, посебно у области свога народног идентитета.

Станишић је с разлогом песимиста у спасавању ћирилице пред налетом латиничких народа и због тога се не може оспоравати, јер то латиничење Срба већ одавно чињенично прети Србима и њиховом писму.

Станишић је, међутим, пропустио да каже како би се тај песимизам могао поправити. А могао би се, наравно, поправити у корист оптимизма за ћирилицу ако би српске власти с лингвистима закопале два гроба за српску ћирилицу која смо овде споменули. Ако би се усагласио неуставан Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма и неуставан Правопис српскога језика с обавезом која би за све нас морала да важи из Члана 10. Устава Србије. Уз то, разуме се, морала би ићи доследна примена усаглашених с Уставом и закона и правописа. Без тога оствариће се тежње латиничких народа да се и православни Срби полатиниче, како би се, потом, лакше асимиловали у католичанство. Па то су миленијумске тежње које су нескривене вековима.


Аутор: Драгољуб Збиљић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *