Драгољуб Збиљић: Поводом двадесет година уставног рата „Ћирилице“ за српску ћирилицу (2001-2021)

Драгољуб Збиљић, проф. српског језика, председник Скупштине Удружења „Ћирилица“ и писац рекордних до данас 15 књига о проблемима ћирилице у српском језику даје свој

одговор на питање: да од вас зависи судбина српске ћирилице, како бисте решили данас њено питање?

 

● Много се закаснило, па се сада српска ћирилица, у складу с Уставом, не може само законом (са)чувати, јер у српској демократији нема доследног спровођења Устава и закона пошто је још на снази Брозово „законоправило“ волунтаризма

● Неизбежна је наредба Председника Србије и Срба о хитном враћању и српског језика на уставни ћирилички једнопис

● Кад бих био „господар“ Србије и Срба као што је данас мудри председник Александар Вучић, одмах бих објавио наредбу о хитном писању језика Срба само ћириличким писмом, како то народ у Уставу Србије већински тражи од 2006. године, али се све власти на то 14 година оглушују, па Србија превише данас, по писму у јавности, личи на једну од хрватских жупанија

● Наредба Председника* Србије била би прослеђена свим средствима обавештавања, а односила би се на све институције државе, све фирме (наравно и домаће и стране) и грађанство Србије

● Писмо и у српском језику у Србији за нас је неизбежно да буде усклађено са струком, законима и праксом у „Европи без алтернативе“

            Наређује се свим државним институцијама, свим фирмама у Србији и њеном грађанству да се од сутра (датум) беспоговорно и апсолутно доследно има примењивати Члан 10. Устава Србије на целој територији државе (привремено се изузимају Косово и Метохија који су још под управом Уједињених нација). Тај члан Устава Србије, подсећамо, гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ (То је први став који се поименце односи на српски језик и ћириличко писмо. Други став о службеној употреби других језика и њихових писама никад није у Србији био споран, примењује се и данас и увек ће се примењивати у пракси у складу с Уставом и – усклађеним с њим – Закону о службеној употреби језика и писма.) То значи да ће се (и) српски језик, у складу с општом праксом у Европи и свету, одмах (од сутра, датум) почети писати српски језик само српским писмом у службеној употреби у јавности, како је одлучено на референдуму за актуелни Устав Србије. У складу с тим има се беспоговорно урадити:

            Прво, због чињенице да већ 14 година није доследно усаглашен стари Закон о службеној употреби језика и писама, наређујем да Влада Србије за 15 наредних дана од данас усагласи измене – дораду споменутог закона с Чланом 10. Устава Србије и да га проследи Скупштини Србије на прекоредну расправу и усвајање, а у року од следећих 15 дана. (Имам права и обавезу на наређење и Влади и Скупштини, јер сам „први извршни орган наредбодавац, јер сам само ја поименично директно изабран и одговоран директно народу, а други извршни органи изабрани су политичким „комбинацијама“, а не поименце од народа, па нису директно ни одговорни народу него политичким партијама).

            Друго, наређујем Министарству културе и Министарству просвете да у року од 15 дана (јер касне од 2006. године) нареде усаглашавање Правописа српскога језика Матице српске у складу с Чланом 10. Устава Србије и с општом европском праксом  у решавању питања писама (једноазбучје, у нашем случају по Уставу – ћириличко), јер је нама и даље „Европа без алтернативе“.

            Треће, наређујем инспекцијама Србије да одмах, од сутра у року од 15 дана обавесте све фирме, институције и све што службено, легално постоји и функционише у Србији да су обавезни да све пишу српским језиком од сада, по Уставу и струци, законима и пракси „Европе без алтернативе“, једним – српским ћириличким писмом, и да све исписе својих фирми у јавности врате на ћириличко писмо, осим фирми на страном језику и писму, а које морају имати (и) превод на српски језик исписан ћириличким писмом.  Ко не спроведе одмах ову наредбу биће после месец дана подвргнут оштрим санкцијама по Закону о службеној употреби језика и писма.

            Дакле, сав посао у спасавању српске ћирилице који је одлаган у нашем веку пуних 14 година може и има се спровести у року од најдуже месец дана. То све захтева мали напор за велико кашњење.

            Наредба је издата ради објављивања у свим средствима обавештавања беспоговорно као наредба од општег државног и  националног значаја и опасности (по српску ћирилицу, српски језик, српску културу и српски народ).

Образложење наредбе

            Положај српске ћирилице свуда данас, па и у матичној држави српског језика и писма Србији до крајности је угрожен. Последња (пр)оцена данас једног од свакако водећих српских лингвиста из његове недавно објављене књиге „Борба за ћирилицу и српски језик“ (Андрићев Институт, Андрићград, 2018, стр. 127) сасвим је реална: „Ћирилица је данас толико потиснута да јој пријети потпуни нестанак.“ Да је то тачно, може веома лако да се увери свако ко уђе у било коју српску продавницу, у било коју банку, ако погледа испис на српским производима, ако изађе на улицу, ако погледа 99 одсто телевизија у Србији, ако на екранима погледа испис било које рекламе. Српска држава (читај: државна власт и њени носиоци) после насилног разбијања Југославије, противно вољи грађана Србије, тек од 1990. године до данас готово доследно у пракси уставну обавезу из Члана 8. Устава Србије и из данашњег актуелног Члана 10. Устава Србије у вези са српским језиком и ћириличким писмом у пракси, у општој јавности спроводи само у највишим државним институцијама. Изван њих, а свакако, нужно је, обавезно је и важно је да српски језик са српским писмом живи свуда у јавности: у исписима на улици, у продавницама, у банкама, на српским производима, у српским књигама, у друштвеним и државним фирмама. А сви видимо или можемо видети да српске ћирилице, по свим забележеним истраживањима, нема више од десетак процената. Свуда је превладало (око 90 одсто у Србији, а у малопре наведеним банкама, продавницама, ТВ-екранима приватних телевизија и сл. готово сто одсто влада „комшијско писмо“ латиничка верзија писма суседне Србији данас државе Хрватске — гајевице или гајице). Сви који су се тиме бавили и то питање полатиничавања Србије и Срба уопште добро истражили знају и то су објавили као непобитну истину да је хрватско писмо у време комунистичке владавине доведено до далеко већинског писма међу Србима специјалном нескривеном фаворизацијом те латинице и у језику Срба не зато што је српско ћирилично писмо ма у чему за српски језик фалично (напротив, и страни научници и истраживачи доказали су да је српска ћирилица најбоље, најсавршеније, најпрактичније и најчитљивије, чак и најлековитије за очи и душу писмо у свету по многим својим параметрима и особинама), него зато што је у време Југославије, посебно комунистичке после 1954. године однос према српском писму у пракси био само блажа форма и пракса коју је спроводио окупатор Срба и Србије у Првом светском рату и у Другом светском рату (у оквиру НДХ-а), када је српска азбука била строго забрањена и Србима уведена први пут као једино писмо споменуто хрватско латиничко писмо. Комунисти су само ублажили такав однос према ћирилици, па је нису законом забранили, али ју је власт забрањивала у пракси и тако што је прекинута производња писаћих машина  с ћириличким тастатурама, а оне машине које су постојале с ћириличким словима или су бацане на ђубриште (блаже, у подруме), а куповане су само латиничке машине. Ћирилица је, дакле, после 1954. године била идеолошки и политички гушена и, практично, на тај начин забрањивана и без закона о забрани ћирилице.

            Данас се полатиничавање Срба свуда, па и у Србији, спроводи (и) противно уставној (народној) обавези у Члану 10. тако што власт већ 14 година није хтела да Закон о службеној употреби језика и писма усклади с том уставном обавезом, а лингвисти су избегли, а и даље избегавају, да своју струку,  па у оквиру ње посебно Правопис српскога језика Матице српске, усклади такође с реченом уставном обавезом.

            Не желим да заборавим да предочим две смишљено раширене од манипуланата чак и неких међу неким лингвистима, две заблуде међу Србима. Реч је о томе да ти манипуланти „објашњавају“ и подржавају оно што нигде и нико у свету не подржава и не уважава. Ти наши манипуланти кажу да службена употреба језика и писма не важи у јавној употреби језика и писма,  него да уставна „службена употреба језика и писма“ важи само унутра у највишим државним институцијама (као да су оне тајне институције!), а да у продавницама, у банкама, у јавности уставна обавеза не важи!  По тим манипулантима, у једном случају важи Устав Србије, у другом случају не важи. И: Устав Србије важи апстрактно негде, али никако не важи свуда у јавности. (Будибогснама!)

            Друга само међу Србима ширена и раширена заблуда јесте она да се уставна обавеза у језику и писму односи само на „државне институције и фирме“, а да та уставна обавеза не важи за приватне фирме, иако су оне у Србији. Невероватна заблуда је, дакле, да приватно власништво у јавности, па ни приватне фирме у Србији не подлежу уставним обавезама, па, у том смислу – приватне фирме као што су јавне телевизије, новине и сл. могу српски језик да за своје читаоце пишу  како ти приватници хоће. То што је неко власник приватних предузећа, телевизија, новина и сл. може да пише неуставно српски језик у Србији и било где, као да је реч о њиховом приватном српском језику. Језик и писмо нису приватно власништво, него колективно, народно.  Нека покушају ти (анти)српски и антићирилички безобзирни манипуланти да убеде било коју другу државу и њихов народ да и код њих уставне обавезе не важе јавно и да не важе за приватне фирме. Антисрпски и антићирилички „болесници“ (читај: безобразници или неуки) не могу, наравно, с таквим убеђењем да прођу нигде другде у Европи и свету, али, како ствари, стоје,  они још пролазе с таквим накарадним убеђењима само у Србији, па ћириличком писму, како малопре наведосмо истину поменутог водећег српског лингвисте, „пријети потпуни нестанак“.

                                                                           *

            И наш (и мој лични и већински одговор из „Ћирилице“) како данас спасти српску ћирилицу гласи овако како смо у наредби Председника овде предочили.

            Кад би моја маленкост имала политичке мудрости па да постане, како је то у новијој историји успело само Милошевићу (до 1999) и Вучићу који данас (мудро политички) успева да то буде, за неизбежан уставни спас ћирилице урадио бих ово што постоји наведено у наредби с овим образложењем. Тиме Вучић никако не би био никакав „диктатор и апсолутиста, него би тиме доказао да је стварно демократа и поштовалац српског Устава и српских идентитетских најважнијих вредности.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.