Виђења и подсећања о положају Срба у Македонији

У публикацији „Побуда“, проф. др Бора Ристић износи своје ставове и оцене о положају дела српског народа у Македонији од издвајања ове републике из бивше југословенске федерације, па представља вредан писани документ о значајним догађајима виђеним из угла једног од учесника.

После десетогодишњег активног учешћа у друштвено политичком животу Срба у Македонији и 20 година од распада Југославије, Ристић је одлучио да напише књигу под насловом „Побуда“, у којој је, како каже, покушао да што верније прикаже борбу српског народа за очување националног идентитета.

Публикацију чине три поглавља – прво обухвата период од Маричке битке до 28. јуна 1919. године.

Зашто је, по Вашем мишљењу, тај период битан и каква је судбина српског народа на овом простору у раздобљу које обухвата готово пет и по векова?

– У овом поглављу даје се кратак преглед положаја српског народа на територији данашње Републике Македоније у периоду од Маричке битке па све до стварања Краљевине Југославије. То је период када је Скопље било српска престоница, окупација средњовековне Србије од стране Отоманске империје која је потискивала Србе ка северу, а уместо њих долазили су Турци селџуци из Мале Азије. Ту су и Балкански и Први светски рат у којима су хиљаде Срба положиле живот. Дакле, овај период је од изузетног значаја за аутохтоност српског народа у Македонији.

Друго поглавље односи се на стање у Македонији за време Краљевине Југославије са посебним освртом на судбину тзв. српских колониста?

– Бројни написи у македонским штампаним медијима доказивали су како је Краљевина Југославија и касније Краљевина Србија одузимала земљу од Македонаца и додељивала је српским колонистима. То није тачно. У књизи сам приказао табелу у којој је власничка структура земљишта на тлу данашње Македоније 1903. године. Јасно се види да је 91, 2% обрадивог земљишта било у рукама турских ага и бегова а свега 7,3% у рукама хришћана.

Распад Југославије и осамостаљење Македоније наметнуо је нову борбу Србима, овога пута за опстанак и национални идентитет. То је тема трећег поглавља Ваше књиге.

– Одмах после референдума македонски парламент је формирао комисију за израду Устава. Међутим, изненадило нас је то што су у члану 78 набројане све националности осим српске. Тада већ основано Удружење Срба и Црногораца, као једина регистрована организација Срба, није могло да усагласи ставове, па сам морао да одговорим на тврдње тадашњег македонског премијера и министра унутрашњих послова да у Македонији нема Срба. Лично сам се писмом обратио председнику Уставне комисије Македоније, Стојану Андову с питањем где су Срби нестали? То писмо су објавили Нова Македонија и Експрес политика.

Формирање партије Срба ишло је тешко и о томе сам детаљно писао. После неколико безуспешних покушаја, најзад смо добили решење из Министарства унутрашњих послова, у којем пише да се Демократска партија Срба у Македонији уписује у регистар друштвених организација и удружења грађана под редним бројем 1424-92.

Међународној конференцији о Југославији која се одржавала под покровитељством Лорда Карингтона, факсом сте 24. новембра 1991. потврдили да у Македонији живи 282.361 Србин.

– Желели смо да се огласимо и да олакшамо позицију српске делегације у Лондону.

У то време, међутим, јавност је усталасала најава аутономије Скопске Црне горе. Ви сте то као председник Демократске партије Срба демантовали?

Прећутни договор Глигорова и Милошевића о томе да ће се после осамостаљивања Македонија прикључити некаквој трећој Југославији био је изванредан маневар Глигорова, па је Милошевић желео да ућутка Србе у Македонији. Због тога је српска опозиција, односно радикали, протурила вест о аутономији Скопске Црне горе, што је било нереално у то време.

 Бележите и сведочанство о оснивању емисије „Видик“, на српском језику, која се емитује на државној македонској телевизији.

Одмах по потписивању Протокола о статусу и положају Срба у Македонији дошло је до трагедије на Бит-пазару. Полупијани полицајац из полицијске станице у селу Мирковци, у аутобусу је вређао Србе. Неки од путника из села са Скопске Црне горе хтели су да се физички обрачунају с њим на станици. Он је извадио пиштољ и убио једног младића из Кучевишта. Случај је изазвао велико незадовољство међу Србима. Шеф посматрачке мисије КЕБС-а Герт Аренс је дошао на сахрану тог младића у Кучевишту. Сутрадан ме је позвао на састанак у хотел Гранд (данашњи Холидеј ин) и питао ме како можемо да смиримо ситуацију. Рекао сам му да би било добро да отворимо получасовну емисију на српском језику на државној телевизији. Ствар је била врло брзо решена. Тако је настао Видик.

 Чврстом решеношћу родитеља и уз интервенцију посматрачке мисије КЕБС-а, тада је, после пола века, поново успостављена и настава на српском језику у ОШ Ћирило и Mетодије у селу Кучевишту?

– Без обзира на чврст став родитеља и упорност наших активиста, не бисмо успели да није било једног великог Руса, господина Јакова Герасимова, представника КЕБС-а. Тако је 18. септембра 1993. после пола века у тој школи поново успостављена настава на матерњем српском језику.

– Охридски споразум 2001. и за Србе у Македонији је од посебне важности, омогућио је усвајање Амандмана осам на члан 78. Устава Републике Македоније.

Да, тачно је. Успели смо захваљујући побуни Албанаца.

Забележила: Нена Ристић Костовска

 

 

 

Бора Ристић је рођен је у Владичином Хану 1939. године. Основну школу завршио је у Куманову, Аутосаобраћајно-техничку школу у Земуну, а дипломирао је на Саобраћајном факултету у Београду 1963. године. Радио је у неколико саобраћајних предузећа и установа. Постдипломске студије завршава 1977. на Институту за економске науке, 1985. докторира на Факултету организационих наука у Београду. Исте године Наставно научно веће Техничког факултета у Битољу прогласило га је за редовног професора за предмете Безбедност у саобраћају, Регулација саобраћаја и Саобраћајно планирање. У овој установи је радио до пензионисања.

 

Извор: Стање ствари

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *